...Twilight love...
 
PrijemPortalKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 01. Sećanje

Ići dole 
AutorPoruka
.::LoSt In mAgIc world::.
Admin
avatar

Posts : 829
Points : 1090
Age : 21
Location : in Hollywood
Upozorenje :

PočaljiNaslov: 01. Sećanje   Pon Apr 26, 2010 7:11 am

Duša je spremno skliznula u ponuđeni prostor, spajajući se s nepoznatim telom. Gazi Preko se divio veštini s kojom je za-posedala svoj novi dom. Njeni nastavci su se čvrsto svijali oko nervnih centara, pri čemu su se neki izduživali i posezali dublje, do mesta koje on nije mogao da vidi, ispod i naviše do mozga, očnih živaca, usnih kanala. Bila je veoma brza, izrazito odlučnih pokreta. Nedugo potom, mogao se videti samo još delić njenog svetlucajućeg tela.
- Odlično obavljeno - prošaputa, obraćajući se njoj, znajući da ne može da ga čuje. Devojka je bila ta koja je imala uši, a ona je još uvek čvrsto spavala.
Ostatak posla bio je stvar rutine. Očistio je i zacelio ranu, naneo melem koji je zatvorio rez i naprskao prašak za saniranje ožiljaka duž linije na njenom vratu.
— Savršeno, kao i obično - reče svom asistentu, koji, iz nekog razloga, nepojmljivog Gazi Preko, nikada nije promenio ime Daren, koje je pripadalo njegovom ljudskom domaćinu.
Gazi Preko uzdahnu. - Žalim zbog ovoga što sam danas uradio.
— Samo obavljaš svoju dužnost Iscelitelja.
- Ovo je redak slučaj kada Isceljenje nanosi štetu. Daren stade da rasklanja pribor. Izgleda da nije znao kako
da odgovori. Gazi Preko je postupao u skladu sa svojim Pozivom. Darenu je to bilo dovoljno.
Ali nedovoljno za Gazi Preko Duboke Vode, koji je bio pravi Iscelitelj, do same srži svog bića. Zurio je sa strepnjom
u devojčino ljudsko telo, koje je mirno počivalo, znajući da će taj mir biti grubo narušen čim se probudi. Sav užas koji je ta mlada žena iskusila u svojim poslednjim trenucima iskusiće i nevina duša koju je upravo usadio u nju.
Dok se naginjao nad devojkom, šapućući joj na uvo, Gazi Preko je svim srcem želeo da duša koja počiva unutra može da ga čuje.
- Sa srećom, mala lutalice, sa srećom. Kako bih samo želeo da ti nije potrebna.
telo iskusilo, sećanje na kraj. Ove ljudske emocije biće jače, življe od osećanja bilo koje druge vrste kojoj sam pripadala. Pokušala sam da se pripremim.
Sećanje je došlo. I baš kao što su me upozorili, nije to bilo nešto na šta se moglo pripremiti.
Prožeo me je bol od jarkih boja i zvonjave. Hladnoća na njenoj koži, bol koji tutnji u njenim udovima, sažižući ih. Ukus u njenim ustima bio je izrazito metalan. A tu je bilo i jedno
novo čulo, peto čulo koje nikad nisam imala, koje je uzimalo čestice iz vazduha i pretvaralo ih u čudne poruke i užitke i upozorenja u njenom mozgu — miris. Sve je to bilo konfuzno, zbunjujuće za mene, ali ne i za njeno sećanje. Sećanje nije imalo vremena za novu pojavu, miris. Sećanje je bilo samo strah.
Strah ju je ščepao čvrsto poput stege, podstičući nezgrapne, nespretne udove da se pokrenu, ali istovremeno ih sapinjući. Da beži, da trči - to je bilo jedino što je mogla da učini.
Nisam uspela.
Sećanje koje nije bilo moje beše tako strahovito jako i jasno da je raskinulo moju kontrolu - nadjačalo je otuđenje, spoznaju da je u pitanju samo sećanje a ne ja. Uvučena u pakao poslednjeg minuta njenog života, ja sam bila ona, i trčale smo.
Tako je mračno. Ne vidim. Ne vidim tlo. Ne vidim svoje ispružene ruke. Trčim slepa i pokušavam da čujem progonioce, koj mogu da osetim iza sebe, ali tako mi jako bubnji u ušima da to nadjačava sve ostalo.
Hladno je. U ovom trenutku to ne bi trebalo da bude važno ali boli me. Tako mi je hladno.
Vazduh u njenom nosu mi je smetao. Bio je neprijatan. Neprijatan miris. Na sekund, ta neugodnost me je otrgla sećanja. No bilo je to samo na sekund, i moje oči se ispuniše suzama užasa.
Propala sam, propali smo. Gotovo je.
Sada su tik iza mene, glasni su, i blizu. Toliko mnogo koraka. Sama sam. Nisam uspela.
Tragači me dozivaju. Od njihovih glasova mi se prevrće želudac. Povratiću.
- U redu je, u redu je - laže jedan od njih, pokušavajući da me smiri, da me uspori. Njen glas je isprekidan jer otežano diše.
- Pazi! - drugi dovikuje u znak upozorenja.
- Nemoj da se povrediš - jedan moli. Dubokim glasom, nim brige.
Brige!
Vrelina mi je prostrujala venama, a divlja mržnja me je gotovo ugušila.
Nikada, ni u jednom od svojih života, nisam iskusila ovakvo osećanje. Gađenje me je ponovo odvojilo od sećanja na sekund. Glasan, prodoran lelek zaparao mi je uši i počeo da mi pulsira u glavi. Zvuk je škripao, probijajući se mojim vazdušnim putevima. Osetila sam slab bol u grlu.
Vrištiš, objasnilo mi je moje telo. Ti vrištiš.
Sledila sam se od šoka, i zvuk je odjednom zamro.
Ovo nije sećanje.
Moje telo - ona razmišlja! Obraća mi se! Ali sećanje je bilo jače, u tom trenutku, od mog zaprepa-šćenja.
- Molim te! - dovikuju oni. - Napred je opasno!
Pozadi je opasno! Uzvraćam vriskom u sebi. Ali jasno mi je šta hoće da kažu. Slabašan tračak svetlosti, dolazeći ko zna otkuda, osvetljava kraj hodnika. Nije u pitanju ravan zid niti zaključana vrata, ćorsokak kojeg sam se plašila i kakav sam očekivala. Već crna rupa.
Kućište lifta. Napušteno, prazno i prokleto, poput ove zgrade. Nekada skrovište, sada grob.
Dok jurim napred, prožima me osećaj olakšanja. Poštoji način. Ne da preživim, ali možda da izađem iz ovoga kao pobednik.
Ne, ne, ne! Ova misao bila je samo moja i borila sam se da joj se otrgnem, ali bile smo nerazdvojne. I trčale smo ka ivici smrti.
- Molim te! - Povici su očajniji.
Kada sam shvatila da sam dovoljno brza, došlo mi je da se nasmejem. Zamišljam kako njihove ruke grabe u prazno samo nekoliko centimetara iza mog vrata. Alija sam brza taman koliko treba. Ne zastajem čak ni na mestu gde se završava pod. Otvor raste i hita mi u susret.
Praznina me guta. Noge mi se koprcaju, uzaludno. Rukama grabim vazduh, grebem u prazno, tražeći bilo šta čvrsto. Hladnoća zviždi uz mene poput tornada.
Čujem tup tresak pre nego što ga osetim...vetra više nema...
A bol je svuda... bol je sve.
Neka prestane.
Nedovoljno visoko, šapućem sebi kroz bol. Kada će bol prestati? Kada...?
Agonija se utopila u ništavilu, a ja sam malaksala od ose ćaja zahvalnosti što je sećanje došlo do svog kraja. Ništavilo je progutalo sve, i ja sam bila slobodna. Udahnula sam vazduh d; se smirim, kao što je ovo telo imalo običaj da čini. Moje telo.
Ali boje su onda pojurile nazad, sećanje se vratilo i pono vo me progutalo.
Ne! - počeh da paničim, strahujući od hladnoće i bola samog straha.
Ali ovo nije bilo isto sećanje. Ovo je bilo sećanje unuta sećanja - konačno sećanje, poput poslednjeg daha - pa ipak nekako čak i jače od prvog.
Ništavilo je progutalo sve osim ovoga: jednog lica.
To lice mi je bilo strano kao što bi bezlični zmijoliki pipe tela mog poslednjeg domaćina bili strani ovom novom telu. Videla sam ovakvo lice na slikama koje su mi bile date da bih se pripremila za ovaj svet. Bilo je teško razlikovati ih, raspoznat sitne razlike u boji i obliku koje su bile jedina karakteristika jedinke. Toliko su ista, sva ona. S nosevima na sredini kruga očima iznad i ustima ispod, i ušima sa strane. Sva čula, osin dodira, koncentrisana su na jednom mestu. Kosti su prekrivene kožom, kosa raste na vrhu i u vidu čudnih krznenih liniji iznad očiju. Neka su imala još krzna dole na vilici: to su uvek mužjaci. Boje su varirale u nijansama smeđe, od bledokreme onih gotovo crnih. Osim toga, kako ih razlikovati?
Ovo lice bih prepoznala među milionima drugih.
Ovo lice je bilo oštrih, četvrtastih crta koje su pratile konture jakih kostiju ispod kože. Boja mu je bila svetla, zlatnosmeđa. Kosa je bila samo nekoliko nijansi tamnija od kože, osim na mestima gde je bila prošarana svetlim nitima boje lana i rasla je samo na glavi i u vidu čudnih krznenih pruga iznad očiju. Dužice kružnog oblika na belim očnim jabučicama bile su tamnije od kose ali su, poput nje, bile posute svetlim pegicama. Oko očiju je bilo sitnih crta, bora, i njeno sećanje mi je govorilo da su te bore nastale od smejanja i žmirkanja spram sunca.
Nisam znala šta ovi stranci smatraju lepim, ali sam ipak znala da je ovo lice prelepo. Zelela sam da nastavim da ga po-smatram. Čim sam to shvatila, ono je nestalo.
Moje, progovori nečija nepoznata misao koja nije trebalo da poštoji.
Ponovo sam se sledila, zgranuta. Ovde ne bi trebalo da bude nikoga osim mene. Pa ipak, ta misao beše tako jaka i tako svesna!
Nemoguće. Kako to da je ona još ovde? Ovo sam sada ja.Moje, prekorila sam je, naglašavajući tu reč moći i autoritetom koji su pripadali samo meni. Sve je moje.
Zašto joj onda odgovaram?— zapitala sam se, kad me glasovi prenuše iz razmišljanja.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.twilight-saga4ever.com/forum.htm
 
01. Sećanje
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Twilight couples :: Twilight saga :: Twilight filmovi i knjige :: The Host-
Skoči na: