...Twilight love...
 
PrijemPortalKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 02. Prisluškivanje

Ići dole 
AutorPoruka
.::LoSt In mAgIc world::.
Admin
avatar

Posts : 829
Points : 1090
Age : 21
Location : in Hollywood
Upozorenje :

PočaljiNaslov: 02. Prisluškivanje   Pon Apr 26, 2010 7:12 am

Glasovi su bili blizu, govorili su šapatom i, iako sam ih tek sada postala svesna, očito su bili usred razgovora.
- Bojim se da je to previše za nju - reče jedan. Glas je bio nežan ali dubok, muški. - Previše za bilo koga. Takvo nasilje! - u glasu se osećalo gađenje.
- Vrisnula je samo jednom - odgovori viši i melodičniji, ženski glas, ističući to s prizvukom likovanja, kao da odnosi prevagu u raspravi.
- Znam - priznade muškarac. - Veoma je jaka. Drugi su preživeli veće traume s mnogo manje povoda.
- Sigurna sam da će biti u redu, kao što sam ti rekla.
- Možda si promašila Poziv - u muškarčevom glasu osetila se nekakva oštrina. Sarkazam, imenovalo ju je moje sećanje. -Možda je trebalo da budeš Iscelitelj, kao ja.
Žena ispusti neki zvuk, kao da je to zabavlja. Smeh. - Sumnjam. Mi Tragači više volimo da postavljamo drugu vrstu dijagnoze.
Moje telo je znalo tu reč, to zvanje: Tragač. Na nju trnci mi prodoše niz kičmu. Žaostala reakcija. Naravno, ja nemam razloga da se plašim Tragača.
- Ponekad se pitam da li se pripadnici tvoje profesije zaraze ljudskim osobinama — nastavi muškarac zamišljeno, još uvek razdražljivim tonom. - Nasilje je deo vašeg životnog izbora. Da li dovoljno temperamenta prirođenog vašem telu ostane da vam pruži užitak u užasu?
Bila sam iznenađena optužbom koju je uputio, njegovim tonom. Ovaj razgovor beše gotovo nalik... svađi. Nečemu što je mom domaćinu bilo poznato, ali što ja nikad nisam iskusila.
Žena stade da se brani. — Mi ne biramo nasilje. Suočavamo se s njim kad moramo. I dobro je za vas ostale što su neki od nas dovoljno jaki da pribegnu neprijatnim stvarima. Vaš mir bi bio uništen da nije onoga što mi radimo.
- To je ranije bio slučaj. Mislim da će vaš Poziv uskoro biti nepotreban.
- Dokaz da grešiš leži tamo na krevetu.
- Jedna devojka ljudske rase, sama i nenaoružana! Da, strašna pretnja našem miru.
Žena ispusti vazduh s naporom. Uzdah. — Ali odakle je došla? Kako se pojavila usred Cikaga, grada koji je odavno civilizovan, štotinama kilometara udaljenog od bilo kojeg područja aktivnosti pobunjenika? Da li je došla sama?
Nizala je pitanja jedno za drugim, kao da ne traži odgovor, kao da ih je postavila već mnogo puta ranije.
- To je tvoj problem, ne moj - uzvrati muškarac. - Moj posao je da pomognem ovoj duši da se privikne na svog novog domaćina bez nepotrebnog bola ili patnje. A ti mi smetaš.
Još polako dolazeći k sebi, prilagođavajući se ovom novom svetu čula, tek sada sam shvatila da sam ja predmet ovog razgovora. Ja sam duša o kojoj govore. Bila je to nova konotacija za tu reč, reč koja je imala mnoga druga značenja za mog domaćina. Na svakoj planeti bili smo poznati pod drugim imenom. Duša. Pretpostavljam da je taj termin odgovarajući. Nevidljiva sila koja upravlja telom.
- Odgovori na moja pitanja važni su koliko i tvoje obaveze prema ovoj duši.
- To je podložno raspravi.
Začu se zvuk kretanja i njen glas iznenada pređe u šapat. -Kada će doći k sebi? Dejstvo uspavljujućeg sredstva uskoro bi moralo da prestane.
- Kad bude spremna. Ostavi je na miru. Ona zaslužuje da se izbori s ovom situacijom kako god nađe za shodno. Zamisli kakav je šok doživela prilikom buđenja - u telu pobunjenika smrtno povređenog u pokušaju bekstva! Niko ne treba da
iskusi toliku patnju u vreme mira! — ton mu se povisi od naleta emocija.
- Jaka je — ženin ton je sada bio umirujući. - Vidi kako dobro se izborila s prvim sećanjem, najgorim sećanjem. Sta god da je očekivala, dobro se pokazala.
- Zašto bi morala? - promrmlja muškarac, premda se činilo da ne očekuje odgovor.
žena ipak odgovori. - Ako mislimo da izvučemo informacije koje tražimo...
- Tražimo, kažeš ti. Ja bih odabrao izraz želimo.
- Onda neko mora preuzeti na sebe neprijatne stvari nastavi ona, kao da je nije prekinuo. mislim, na osnovu svega što o njoj znam, da bi ona prihvatila izazov, da je poštojao čin da je pitamo. Kako je zoveš?
Muškarac dugo nije progovorio. Žena je čekala.
- Lutalica - odgovori naposletku, nevoljno.
- Odgovara joj - uzvrati ona. - Nemam nikakve zvanične statistike, ali ona mora da je jedna od retkih, ako ne i jedina koja je lutala tako daleko. — Da, Lutalica će joj sasvim odgovarati dok sebi ne izabere novo ime.
Muškarac ne reče ništa.
- Naravno, mogla bi da uzme ime svog domaćina... nismo našli nikakva poklapanja u bazi otisaka prstiju i snimaka mrežnjače. Ne mogu ti reči kako se zvala.
- Neće uzeti ljudsko ime - promrmlja muškarac. Ona uzvrati pomirljivim tonom. - Svako nađe utehu na
svoj način.
- Ovoj Lutalici će trebati više utehe nego većini, zahvaljući vašem stilu traženja.
Začuše se oštri zvučni - koraci, kratko odsečno lupkanje po tvrdom pođu. Kada je žena opet progovorila, njen glas je došao suprotne strane prostorije u odnosu na muškarca.
- Ti bi se slabo snašao u prvim danima ove okupacije - reče.
- Možda se ti slabo snalaziš u miru.
Žena se nasmeja, ali taj zvuk ne beše iskren - u njemu je bilo stvarnog veselja. Stekla sam utisak da mi se mozak dobro privikao na odgonetanje pravog značenja zvukova i njihovih nijansi.
- Ti nemaš jasnu predstavu o tome šta moj Poziv podrazumeva. Duge sate sedenja nad dokumentima i mapama. Uglavnom papirologija. Ne baš često sukobi ili nasilje koje ti zamišljaš.
- Pre deset dana bili ste naoružani smrtonosnim oružjem, i gonili ovo telo do smrti.
- To je bio izuzetak, uveravam te, ne pravilo. Ne zaboravi, oružje kojeg se groziš koristi se protiv naše vrste kad god mi Tragači nismo dovoljno oprezni. Ljudi nas rado ubijaju kad god im se za to ukaže prilika. Oni koji su iskusili to neprijateljstvo smatraju nas junacima.
- Ti govoriš kao da smo u ratu.
- S ostatkom ljudske rase i jesmo.
Ove reči su na mene ostavile jak utisak. Moje telo je uzvratilo na njih; osetila sam kako mi se disanje ubrzava, čula sam kako mi srce lupa jače. Pored kreveta na kom sam ležala, nekakva mašina je to registrovala prigušenim pištanjem. Iscelitelj i Tragač behu previše žaokupljeni svojom raspravom da bi to primetili.
- Ali u takvom za koji čak i njima mora biti jasno da su ga odavno izgubili. Brojno su slabiji - koliko? Milion prema jedan? Pretpostavljam da je tebi to dobro poznato.
- Procenjujemo da su šanse na našoj strani još i veće - priznade žena mrzovoljno.
Činilo se da je Iscelitelj, sa svoje strane, bio rad da završi s prepirkom kada je čuo tu informaciju. Utihnuli su na trenutak.
Iskoristila sam to vreme da procenim svoju situaciju. Dosta toga je bilo očigledno.
Nalazila sam se u Isceliteljskoj ustanovi, i oporavljala se od neobično traumatičnog ubacivanja. Bila sam sigurna da je telo mog domaćina bilo u potpunosti isceljeno pre nego što mi je dato. Oštećeno telo bilo bi bačeno.
Razmišljala sam o suprotstavljenim mišljenjima Iscelitelja i Tragača.
Sudeći prema informacijama koje su mi bile date pre nego što sam odlučila da dođem ovamo, Iscelitelj je bio u pravu. Neprijateljstva s ono malo preostalih ljudi bila su praktično okončana. Planeta zvana Zemlja bila je mirna i spokojna baš kao što je delovala iz svemira, privlačno zelena i plava, obavijena svojim
bezopasnim belim isparenjima. Baš kao što je bilo u duhu ša, harmonija je sada bila sveprisutna.
Verbalni sukob između Iscelitelja i Tragača bio je neuobičajen. Neprimereno agresivan za našu vrstu. Začudio me je. Da li su istinite, glasine koje su se šapatom prenosile poput talasa kroz misli... misli...
Pomela sam se pokušavajući da imenujem vrstu svog predhodnog domaćina. Imali smo naziv za nju, znam to. Ali budući da više nisam bila vezana za tog domaćina, nisam mogla da setim te reči. Koristili smo se mnogo jednostavnijim jezikom od ovog, nemim jezikom misli koji nas je sve povezivao jedan veliki um. Nužna pogodnost kada si zauvek ukorenje vlažnom crnom tlu.
Mogla sam da opišem tu vrstu svojim novim ljudskim jezikom. Ziveli smo na dnu velikog okeana koji je pokriva čitavu površinu našeg sveta - sveta koji je takođe imao ime kojeg takođe nisam mogla da se setim. Svako od nas imao je po štotinu ruku i na svakoj ruci po hiljadu očiju, tako da nam zahvaljujući našim povezanim mislima, nijedan prizor nije mogao promaći. Za zvukom nije bilo potrebe, tako da nije ni poštojao način da ga čujemo. Upijali smo vodu i, zajedno s našim vidom, to nam je govorilo sve što treba da znamo. Upijali svetlost sunaca, toliko mnogo milja iznad vode, i pretvarali njihov ukus u hranu koja nam je bila potrebna.
Mogla sam da nas opišem, ali ne i da nas imenujem. Osetila sam žal za izgubljenim znanjem, a zatim se vratila razmišlj o onome što sam prisluškivala.
Duše, po pravilu, govore samo istinu. Tragači su, naravno morali da se rukovode zahtevima svog Poziva, ali duše ni nisu imale razloga da lažu jedna drugu. S jezikom misli sopstvenim mojoj prethodnoj vrsti, ne bi bilo moguće lagati, da smo hteli. Međutim, pošto smo bili nepokretni, pričali sebi priče da bismo se razonodili u trenucima dosade. Pripovedanje je bilo najcenjenije od svih darova, jer su od nje imali koristi.
Ponekad su se činjenice toliko mešale s izmišljenim premda niko nije lagao, bilo teško setiti se šta je strogo istinito.
- S ostatkom ljudske rase i jesmo.
Ove reči su na mene ostavile jak utisak. Moje telo je uzvratilo na njih; osetila sam kako mi se disanje ubrzava, čula sam kako mi srce lupa jače. Pored kreveta na kom sam ležala, nekakva mašina je to registrovala prigušenim pištanjem. Iscelitelj i Tragač behu previše žaokupljeni svojom raspravom da bi to primetili.
- Ali u takvom za koji čak i njima mora biti jasno da su ga odavno izgubili. Brojno su slabiji - koliko? Milion prema jedan? Pretpostavljam da je tebi to dobro poznato.
- Procenjujemo da su šanse na našoj strani još i veće - priznade žena mrzovoljno.
Činilo se da je Iscelitelj, sa svoje strane, bio rad da završi s prepirkom kada je čuo tu informaciju. Utihnuli su na trenutak.
Iskoristila sam to vreme da procenim svoju situaciju. Dosta toga je bilo očigledno.
Nalazila sam se u Isceliteljskoj ustanovi, i oporavljala se od neobično traumatičnog ubacivanja. Bila sam sigurna da je telo mog domaćina bilo u potpunosti isceljeno pre nego što mi je dato. Oštećeno telo bilo bi bačeno.
Razmišljala sam o suprotstavljenim mišljenjima Iscelitelja i Tragača.
Sudeći prema informacijama koje su mi bile date pre nego što sam odlučila da dođem ovamo, Iscelitelj je bio u pravu. Neprijateljstva s ono malo preostalih ljudi bila su praktično okončana. Planeta zvana Zemlja bila je mirna i spokojna baš kao što je delovala iz svemira, privlačno zelena i plava, obavijena svojim
bezopasnim belim isparenjima. Baš kao što je bilo u duhu ša, harmonija je sada bila sveprisutna.
Verbalni sukob između Iscelitelja i Tragača bio je neuobičajen. Neprimereno agresivan za našu vrstu. Začudio me je. Da li su istinite, glasine koje su se šapatom prenosile poput talasa kroz misli... misli...
Pomela sam se pokušavajući da imenujem vrstu svog predhodnog domaćina. Imali smo naziv za nju, znam to. Ali budući da više nisam bila vezana za tog domaćina, nisam mogla da setim te reči. Koristili smo se mnogo jednostavnijim jezikom od ovog, nemim jezikom misli koji nas je sve povezivao jedan veliki um. Nužna pogodnost kada si zauvek ukorenje vlažnom crnom tlu.
Mogla sam da opišem tu vrstu svojim novim ljudskim jezikom. Ziveli smo na dnu velikog okeana koji je pokriva čitavu površinu našeg sveta - sveta koji je takođe imao ime kojeg takođe nisam mogla da se setim. Svako od nas imao je po štotinu ruku i na svakoj ruci po hiljadu očiju, tako da nam zahvaljujući našim povezanim mislima, nijedan prizor nije mogao promaći. Za zvukom nije bilo potrebe, tako da nije ni poštojao način da ga čujemo. Upijali smo vodu i, zajedno s našim vidom, to nam je govorilo sve što treba da znamo. Upijali svetlost sunaca, toliko mnogo milja iznad vode, i pretvarali njihov ukus u hranu koja nam je bila potrebna.
Mogla sam da nas opišem, ali ne i da nas imenujem. Osetila sam žal za izgubljenim znanjem, a zatim se vratila razmišlj o onome što sam prisluškivala.
Duše, po pravilu, govore samo istinu. Tragači su, naravno morali da se rukovode zahtevima svog Poziva, ali duše ni nisu imale razloga da lažu jedna drugu. S jezikom misli sopstvenim mojoj prethodnoj vrsti, ne bi bilo moguće lagati, da smo hteli. Međutim, pošto smo bili nepokretni, pričali sebi priče da bismo se razonodili u trenucima dosade. Pripovedanje je bilo najcenjenije od svih darova, jer su od nje imali koristi.
Ponekad su se činjenice toliko mešale s izmišljenim premda niko nije lagao, bilo teško setiti se šta je strogo istinito.
Pokušala sam da pristupim potrazi na drugi način, nadajući se jasnijim odgovorima.
Sta je bio njen cilj? Htela je da nađe... Seron - iskopala sam ime njih dve su...
Udarila sam u zid.
Bila je to praznina, jedno ništa. Pokušala sam da ga žaobiđeni, ali nisam mogla da nađem ivice praznine. Kao da je informacija za kojom sam tragala bila izbrisana.
Kao da je ovaj mozak bio oštećen.
Obuzeo me je gnev, divalj i vreo. Zinula sam iznenađeno zbog te neočekivane reakcije. Čula sam za emotivnu nestabilnost ovih ljudskih tela, ali ovako nešto je prevazilazilo sva moja očekivanja. Za osam punih života, nijedna me emocija nije dotakla takvom silinom.
Osetila sam kako mi krv pulsira kroz vrat, i bubnja u ušima.
Šake mi se skupiše u pesnice.
Mašine pokraj mene zabeležile su ubrzan rad srca. U prostoriji je došlo do reakcije: prišao mi je oštar topot Tragačevih cipela, praćen tišim, mekim koracima koji mora da su pripadali Iscelitelju.
- Dobro došla na Zemlju, Lutalice - reče ženski glas.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.twilight-saga4ever.com/forum.htm
 
02. Prisluškivanje
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Twilight couples :: Twilight saga :: Twilight filmovi i knjige :: The Host-
Skoči na: