...Twilight love...
 
PrijemPortalKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 03. Otpor

Ići dole 
AutorPoruka
.::LoSt In mAgIc world::.
Admin
avatar

Posts : 829
Points : 1090
Age : 21
Location : in Hollywood
Upozorenje :

PočaljiNaslov: 03. Otpor   Pon Apr 26, 2010 7:13 am

Neće prepoznati novo ime — promrmlja Iscelitelj.
Pažnju mi je privukao jedan novi osećaj. Nešto prijatno, neka promena u vazduhu koja se desila kada je žena Tragač stala pored mene. Miris, shvatila sam. Nešto drugačije od sterilne prostorije bez mirisa. Parfem, saopštio mi je moj novi um. Cvetni, opojan...
- Da li me čuješ? - upita Tragač, prekidajući moju analizu.
- Da li si svesna?
- Samo polako — zamoli je Iscelitelj, nešto nežnijim glasom nego ranije.
Nisam otvorila oči. Nisam želela da mi odvuku pažnju. Um mi je davao reči koje su mi bile potrebne, i ton koji će preneti ono što nisam mogla da iskažem s malo reči.
- Da li sam stavljena u oštećenog domaćina da bih pribavila informacije koje su ti potrebne, Tragaču?
Začuo se uzdah - mešavina iznenađenja i uvređenosti — i nešto toplo mi je dotaklo kožu, prekrivši mi šaku.
- Naravno da nisi, Lutalice - stade muškarac da me uve-rava. — Postoje stvari koje čak ni jedan Tragač ne bi uradio.
Tragač opet uzdahnu. Prosikta, ispravilo me je moje sećanje.
- Zašto onda ovaj um ne funkcioniše kako treba? Nastupila je tišina.
- Snimci sa skenera su bili savršeni - reče Tragač. Njene reči nisu bile umirujuće, već svađalačke. Je l’ ona to hoće da se raspravlja sa mnom? - To telo je bilo potpuno isceljeno.
Od bezmalo uspešnog pokušaja samoubistva. - Ton mi je bio ukočen, još uvek ljutit. Nisam bila naviknuta na gnev. Bilo je teško obuzdati ga.
- Sve je bilo u savršenom redu...
Iscelitelj je preseče. - Sta nedostaje? - upita. - Očito, ovladala si govorom.
- Sećanje. Pokušala sam da nađem ono što Tragač želi.
Iako nije bilo nikakvog zvuka, došlo je do promené. Atmosfera, napeta nakon mojih optužbi, sada je postala opuštena. Pitala sam se kako to znam. Imala sam čudan osećaj da sam nekako primala više od onoga što mi je mojih pet čula govorilo - kao da poštoji još jedno čulo, neuhvatljivo čulo kojim ljudi nisu u potpunosti ovladali. Intuicija? To je gotovo prava reč. Kao da bilo kom biću treba više od pet čula.
Žena Tragač je pročistila grlo, ali Iscelitelj je bio taj koji je odgovorio.
- Ah - reče - nemoj da se nerviraš zbog delimičnog... problema s pamćenjem. To, pa, nije baš očekivano, ali jeste razumljivo s obzirom na okolnosti.
- Ne razumem tvoje značenje.
- Ovaj domaćin je bio član ljudskog pokreta otpora. — U Tragačevom glasu sada se osećao nagoveštaj uzbuđenja. - Teže je potčiniti ljudska bića koja su nas svesna pre ubacivanja. Ovo još uvek pruža otpor.
Nastupio je trenutak tišine dok su iščekivali moj odgovor. Otpor? Domaćin mi blokira pristup? Vrelina mog gneva ponovo me je iznenadila.
- Da li sam ispravno povezana? - upitala sam, izmenjenim glasom, pošto je došao kroz stisnute zube.
- Da - uzvrati Iscelitelj. — Svih osam štotina dvadeset sedam nastavaka dobro je pričvršćeno na optimalnim mestima.
Um ovog domaćina koristio je više mojih sposobnosti nego bilo koji prethodni, ostavivši me sa samo što osamdeset jednim slobodnim nastavkom. Možda su brojne veze uzrok tako živim emocijama.
Odlučila sam da otvorim oči. Osetila sam potrebu da pro-verim istinitost Isceliteljevih obećanja i uverim se da ostatak mene funkcioniše.
Svetlost. Jaka, bolna. Ponovo sam zažmurila. Poslednja svetlost koju sam ugledala bila je ublažena štotinama morskih hvata. Ali ove oči su viđale i sjajniju svetlost, i mogle su da je podnesu. Malo sam rastvorila kapke, zadržavajući trepavice iznad njih.
- Želiš li da prigušim svetlo?
- Ne, Iscelitelju. Oči će mi se privići.
- Odlično - uzvrati on, i ja shvatih da se njegov odobravajući ton odnosi na to što sam spontano upotrebila pravilan prisvojni oblik.
Oboje su čekali u tišini dok sam polako otvarala oči.
Moj um je prepoznao standardnu sobu u medicinskoj ustanovi. Bolnica. Pločice na tavanici bile su bele, posute tamnim tačkama. Svetiljke su bile pravougaonog oblika i iste veličine kao pločice, i smenjivale su se s s njima u pravilnim razmacima. Zidovi su bili svetlozeleni — umirujuća boja, ali i boja bolesti Loš izbor, po mom brzo oformljenom mišljenju.
Osobe koje su me posmatrale bile su zanimljivije od sobe.Reč lekar mi se javila u glavi čim mi je pogled pao na Iscjeljitelja. Na sebi je imao komotnu plavozelenu odeću bez rukava Bolnička uniforma. Imao je malje na licu, čudne boje koju je moje sećanje nazvalo riđom.
Riđa! Prošla su tri života otkako sam poslednji put dala boju ili bilo šta slično njoj. Čak me je i ova zlataštoriđa ispunila nostalgijom.
Njegovo lice mi je po tipologiji bilo ljudsko, ali znanje mom sećanju pridodalo mu je reč prijatno.
Uzdah nestrpljenja skrene mi pažnju na Tragača.
Bila je veoma sitna. Da je ostala nepomična, trebalo bi mi više vremena da je primetim pored Iscelitelja. Nije privlačila pažnju, poput crnila u svetloj sobi. Bila je odevena u crno od brade
do šaka - konzervativan kostim preko svilene rolke. Kosa joj je takođe bila crna. Sezala je do brade i bila sklonjena iza ušiju. Koža joj beše tamnija od Isceliteljeve. Maslinaste nijanse.
Promené u izrazima ljudskih lica behu toliko minimalne da ih je bilo veoma teško protumačiti. Moje sećanje je ipak moglo da imenuje izraz ženinog lica. Crne obrve, nakošene kiznad blago iskolačenih očiju, stvarale su prepoznatljiv izgled. Ne baš ljutnja. Napetost. Razdražljivost.
Koliko često se ovo dešava? - upitah, gledajući ponovo u Iscelitelja.
- Ne često - priznade on. - Sada nam je dostupno vrlo malo odraslih domaćina. Nezreli domaćini su potpuno podložni kontroli. Ali ti si naglasila da bi više volela da započneš život kao odrasla osoba...
-Da.
- Većina zahteva suprotno. Životni vek ljudi mnogo je kraći od onog na koji si navikla.
- Dobro su mi poznate sve činjenice, Iscelitelju. Da li si se ti lično ranije susretao s ovom... vrštom otpora?
- Lično, samo jednom.
- Iznesi mi činjenice u vezi s tim. - Zastadoh. - Molim te - dodadoh, osećajući kako mojoj zapovedi nedostaje učtivosti.
Iscelitelj uzdahnu.
Tragač poče da tapka prstima o nadlakticu. Znak nestrpljenja. Nije imala nameru da čeka na ono što je želela.
- To se desilo pre četiri godine - otpoče Iscelitelj. - Dotična duša je zahtevala odraslog muškog domaćina. Prvi koji je bio dostupan bio je čovek koji je živeo s pokretom otpora još od prvih dana okupacije. Taj čovek... znao je šta će se desiti kada bude uhvaćen.
- Baš kao i moj domaćin.
- Mmm, da. - Pročisti grlo. - Bio je to tek drugi život te duše. Došao je iz Slepog sveta.
- Slepog sveta? - upitah, nehotice nakrivivši glavu.
- Oh, oprosti, ti ne znaš naše nazive za svetove. On je bio jedan od tvojih, zar ne? — Izvuče nekakvu spravicu iz džepa, kompjuter, i brzo ga potraži. - Da, tvoja sedma planeta. U osamdeset prvom sektoru.
- Slepi svet? - upitah ponovo, sada s negodovanjem u glasu.
- Da, pa, neki koji su živeli tamo radije ga nazivaju Raspevanim svetom.
Klimnuh polako. To mi se više sviđalo.
- Dok ga neki koji nikad nisu živeli tamo nazivaju Planetom Slepih Miševa - promrmlja Tragač.
Skrenuh pogled k njoj, osećajući kako mi se oči sužavaju dok je moj um prizivao odgovarajuću sliku ružnog letećeg glodara na kojeg se njena izjava odnosila.
Pretpostavljam da si ti ta koja nikad nije živela tamo Tragaču — reče Iscelitelj veselo. — Tu dušu smo isprva zvali Leteća Pesma - bio je to slobodan prevod njegovog imena na Raspevanom svetu. Ali ubrzo je odlučio da uzme ime svog domacina, Kevin. Premda je bio predodređen za Poziv Muzičar s obzirom na njegovu prošlost, izjavio je da bi radije nastavio da se bavi profesijom svog domaćina, da bude automehaničar
- Ovi znaci su bili donekle zabrinjavajući za Utešitelja koji mu je bio dodeljen, ali bili su u granicama normale.
- Onda je Kevin počeo da se žali kako u određenim periodima ostaje bez svesti. Doveli su ga nazad k meni, i sproveli smo obimna ispitivanja da bismo se uverili da u mozgu domaćina ne poštoji nekakva skrivena mana. Tokom ispitivanja, nekoliko Iscelitelja je zapazilo izrazite promené u njegovoj ličnosti i ponašanju. Kada smo ga pitali o tome, tvrdio je da se ne seća nekih svojih izjava i delà. Nastavili smo da ga posmatramo, zajedno s njegovim
do šaka - konzervativan kostim preko svilene rolke. Kosa joj je takođe bila crna. Sezala je do brade i bila sklonjena iza ušiju. Koža joj beše tamnija od Isceliteljeve. Maslinaste nijanse.
Promené u izrazima ljudskih lica behu toliko minimalne da ih je bilo veoma teško protumačiti. Moje sećanje je ipak moglo da imenuje izraz ženinog lica. Crne obrve, nakošene kiznad blago iskolačenih očiju, stvarale su prepoznatljiv izgled. Ne baš ljutnja. Napetost. Razdražljivost.
Koliko često se ovo dešava? - upitah, gledajući ponovo u Iscelitelja.
- Ne često - priznade on. - Sada nam je dostupno vrlo malo odraslih domaćina. Nezreli domaćini su potpuno podložni kontroli. Ali ti si naglasila da bi više volela da započneš život kao odrasla osoba...
-Da.
- Većina zahteva suprotno. Životni vek ljudi mnogo je kraći od onog na koji si navikla.
- Dobro su mi poznate sve činjenice, Iscelitelju. Da li si se ti lično ranije susretao s ovom... vrštom otpora?
- Lično, samo jednom.
- Iznesi mi činjenice u vezi s tim. - Zastadoh. - Molim te - dodadoh, osećajući kako mojoj zapovedi nedostaje učtivosti.
Iscelitelj uzdahnu.
Tragač poče da tapka prstima o nadlakticu. Znak nestrpljenja. Nije imala nameru da čeka na ono što je želela.
- To se desilo pre četiri godine - otpoče Iscelitelj. - Dotična duša je zahtevala odraslog muškog domaćina. Prvi koji je bio dostupan bio je čovek koji je živeo s pokretom otpora još od prvih dana okupacije. Taj čovek... znao je šta će se desiti kada bude uhvaćen.
- Baš kao i moj domaćin.
- Mmm, da. - Pročisti grlo. - Bio je to tek drugi život te duše. Došao je iz Slepog sveta.
- Slepog sveta? - upitah, nehotice nakrivivši glavu.
- Oh, oprosti, ti ne znaš naše nazive za svetove. On je bio jedan od tvojih, zar ne? — Izvuče nekakvu spravicu iz džepa, kompjuter, i brzo ga potraži. - Da, tvoja sedma planeta. U osamdeset prvom sektoru.
- Slepi svet? - upitah ponovo, sada s negodovanjem u glasu.
- Da, pa, neki koji su živeli tamo radije ga nazivaju Raspevanim svetom.
Klimnuh polako. To mi se više sviđalo.
- Dok ga neki koji nikad nisu živeli tamo nazivaju Planetom Slepih Miševa - promrmlja Tragač.
Skrenuh pogled k njoj, osećajući kako mi se oči sužavaju dok je moj um prizivao odgovarajuću sliku ružnog letećeg glodara na kojeg se njena izjava odnosila.
Pretpostavljam da si ti ta koja nikad nije živela tamo Tragaču — reče Iscelitelj veselo. — Tu dušu smo isprva zvali Leteća Pesma - bio je to slobodan prevod njegovog imena na Raspevanom svetu. Ali ubrzo je odlučio da uzme ime svog domacina, Kevin. Premda je bio predodređen za Poziv Muzičar s obzirom na njegovu prošlost, izjavio je da bi radije nastavio da se bavi profesijom svog domaćina, da bude automehaničar
- Ovi znaci su bili donekle zabrinjavajući za Utešitelja koji mu je bio dodeljen, ali bili su u granicama normale.
- Onda je Kevin počeo da se žali kako u određenim periodima ostaje bez svesti. Doveli su ga nazad k meni, i sproveli smo obimna ispitivanja da bismo se uverili da u mozgu domaćina ne poštoji nekakva skrivena mana. Tokom ispitivanja, nekoliko Iscelitelja je zapazilo izrazite promené u njegovoj ličnosti i ponašanju. Kada smo ga pitali o tome, tvrdio je da se ne seća nekih svojih izjava i delà. Nastavili smo da ga posmatramo, zajedno s njegovim
Klimnuh u znak razumevanja. Imali smo naziv zato na mojim drugim svetovima. Ni na jednom se na to nije gledalo s naklonošću. Zato sam prestala da ispitujem Tragača joj ono što sam znala.
— Zvala se Melani Strajder. Rođena je u Albukerkiju u Novom Meksiku. Bila je u Los Anđelesu kad je saznala za okupaciju i krila se u divljini nekoliko godina pre nego što je pronašla... Hmmm. Izvinjavam se, s tim sećanjem ću pokušati kasnije. Ovo telo je živelo dvadeset godina. Došla je u kolima u Cikago iz... - zavrtela sam glavom. - Bilo je više etapa i nije uvek bila sama. Vozilo je bilo ukradeno. Tražila je sestru od tetke po imenu Seron, za koju je imala razloga da vjeruje da je još uvek ljudsko biće. Nije pronašla nikoga niti kontaktirala s nekim pre nego što je bila uočena. Ali... – napinjala sam se boreći se protiv još jednog zida praznine. - Mislim... nisam sigurna... mislim da je ostavila poruku... negde.
— Dakle, očekivala je da će je neko tražiti? – upita Tragač željno.
— Da. Ona... neće je pronaći. Ako se ne sastane sa... Zaškripala sam zubima, sada se istinski boreći. Zid je bio crn i nisam mogla da odredim koliko je debeo. Udarala sam dok su mi graške znoja izbijale na čelu. Tragač i Iscelitelj su bili veoma tihi, omogućavajući mi da se usredsredim.
Pokušala sam da razmišljam o nečemu drugom – o vlastitim, nepoznatim zvucima koje je pravio motor automobila uzbudljivom naletu adrenalina koji bi nailazio svaki put kada bi se svetla drugih kola približila na putu. Ovo sam već imala i ništa mi nije pružalo otpor. Pustila sam da me sećanje ponese, pustila ga da preskoči pešačenje kroz grad po hladnoći pod okriljem tame, pustila ga da pronađe put do zgrade gde su me otkrili.
Ne mene, nju. Telom mi je prošao drhtaj.
— Nemoj previše da se naprežeš... - otpoče Iscelitelj. Tragač ga ućutka.
Pustila sam da se moj um zadrži na užasu otkrićem gorućoj mržnji prema Tragačima koja je nadjačala skoro sve ostalo. Mržnja je bila zlo; bila je bol. Jedva da sam uspevala da ga
podnesem. Ali pustila sam ga da ide svojim tokom, nadajući se da će skrenuti pažnju onoga što mi je pružalo otpor, da će oslabiti njegovu odbranu.
Pažljivo sam je posmatrala kako pokušava da sakrije to, znajući da ne može. Poruku, naškrabanu na nekakvom otpat-ku slomljenom olovkom. Brzo gurnutu ispod jednih vrata. Ne bilo kojih vrata.
- Peta vrata u petom zidu, na petom spratu. Tu se nalazi njena poruka.
Žena Tragač je u ruci držala mali telefon; užurbano je mrmljala u njega.
- Trebalo je da ta zgrada bude bezbedna - nastavih. - Znali su da je nenastanjena. Ona ne zna kako je otkrivena. Jesu li pronašli Seron?
Ruke mi se naježiše od užasa. To pitanje nije bilo moje.
To pitanje nije bilo moje, pa ipak, prirodno je sišlo s mojih usana kao da jeste. Žena Tragač nije primetila ništa neobično.
- Sestru od tetke? Ne, nisu pronašli druga ljudska bića -uzvrati ona, i moje telo se opusti u odgovor na to. - Ovaj domaćin je bio uočen kako ulazi u zgradu. Pošto je bilo poznato da je zgrada pusta, građanin koji ju je video se zabrinuo. Nazvao nas je, i mi smo nadgledali zgradu da bismo videli možemo li da uhvatimo više od jednog, zatim smo ušli kada se činilo da do toga neće doći. Možeš li da otkriješ mesto sastanka?
Pokušala sam.
Toliko mnogo sećanja, i sva su ona bila tako raznobojna i oštra. Videla sam štotinu mesta na kojima nikad nisam bila, čula njihova imena prvi put. Kuća u Los Anđelesu, oivičena visokom drvenaštom paprati. Poljana u šumi, sa šatorom i vatrom, izvan Vinsloua u Arizoni. Napuštena kamenita plaža u Meksiku. Pećina čiji ulaz čuva kišna zavesa, negde u Orego-nu. Šatori, kolibe, sklepana skloništa. Kako je vreme protkalo, imena su postajala sve neodređenija. Nije znala gde se nalazi, niti je marila.
Moje ime je sada bilo Lutalica, pa ipak, njena sećanja su odgovarala tom imenu kao i moja sopstvena. Osim što su moja lutanja bila rezultat slobodnog izbora. Ova sećanja uvek su bila prožeta strahom begunca. Ona nije lutala, već bežala.
Trudila sam se da je ne sažaljevam. Radila sam na tome da izoštrim sećanja. Nisam imala potrebu da vidim gde je bila, već samo kuda se uputila. Prebirala sam po slikama koje su bile vezane za reč Cikago, ali činilo se da su sve one samo nasumične slike. Proširila sam pretragu. Sta se nalazilo izvan Čikaga? Hladnoća, pomislih. Bilo je hladno, i poštojala je neka zabrinutost u vezi s tim.
Gde? Insistirala sam, i zid se vratio.
Oštro sam izdahnula. - Izvan grada - u divljini... Nacionalni park, udaljen od ljudskih prebivališta. To nije mješto u kome je bila ranije, ali znala je kako da dođe do tame
- Kada? - upita Tragač.
- Uskoro - odgovor dođe automatski. - Koliko dugo sam ovde?
- Dali smo domaćinu devet dana da bude zaceljen, često da bismo bili potpuno sigurni da se oporavila – reče Iscelitelj — Ubacivanje je obavljeno danas, desetog dana.
Deset dana. Telo mi preplavi nalet olakšanja.
- Prekasno je — rekoh. - Za mesto sastanka... čak i za poruku.
Mogla sam da osetim domaćinovu reakciju na ovo – čak
I prejako. Domaćin je bio skoro... zadovoljan sobom. Dozvolila sam da reči koje je ona zamišljala budu izgovorene, da bih mogla nešto iz njih da saznam. - On neće biti tamo.
- On? - Tragač se trže kad ču ličnu zamenicu. – Ko? Crni zid se zatvori jače nego ranije. Zakasnila je samo dje
lić sekunde.
Lice mi se ponovo pojavi u mislima. Prelepo lice sa zlatnom, preplanulom kožom i očima u kojima su igrale sjajne iskre. Lice koje je probudilo čudno, duboko zadovoljstvo u meni dok sam ga jasno posmatrala u svom umu.
Premda se zid iznenada vratio, praćen osećanjem gneva, nije bio dovoljno brz.
- Džared - odgovorih. Brzo kao da je došla od mene, misao koja nije bila moja sišla mi je s usana nakon imena. - Džared je na sigurnom.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.twilight-saga4ever.com/forum.htm
 
03. Otpor
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Twilight couples :: Twilight saga :: Twilight filmovi i knjige :: The Host-
Skoči na: