...Twilight love...
 
PrijemPortalKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 08. Ljubav

Ići dole 
AutorPoruka
.::LoSt In mAgIc world::.
Admin
avatar

Posts : 829
Points : 1090
Age : 21
Location : in Hollywood
Upozorenje :

PočaljiNaslov: 08. Ljubav   Pon Apr 26, 2010 7:17 am

Ti se plašiš letenja? - Tragačev glas beše pun neverice koja je naginjala podsmehu. - Putovala si kroz duboki svemir osam puta a plašiš se da odletiš šatlom do Tusona u Arizoni?
- Kao prvo, ne plašim se. Kao drugo, dok sam putovala kroz duboki svemir nisam baš bila svesna gde se nalazim, pošto sam boravila u komori za hibernaciju. I kao treće, ovaj domaćin pati od mučnine kad leti šatlom.Tragač prevrnu očima u znak gađenja. - Pa, uzmi lek! Sta bi radila da Iscelitelj Gazi Preko nije prešao u bolnicu SentMe-rP. Vozila bi se do Cikaga?
- Ne bih. Ali pošto je vožnja kolima sada praktičan izbor, to ću i učiniti. Biće lepo videti malo više ovog sveta. Pustinja može biti očaravajuća...
- Pustinja je smrtno dosadna.
- ... a ja nikuda ne žurim. Moram da razmislim o mnogim stvarima i prijaće mi da neko vreme budem sama. - Značajno sam je pogledala dok sam naglašavala poslednju reč.
- Ionako ne razumem zašto ideš da posetiš svog starog Iscelitelja. Ovde ima mnogo kompetentnih Iscelitelja.
- Osećam se ugodno u društvu Iscelitelja Gazi Preko. On ima iskustva s ovim, a verujem da ja nemam sve potrebne informacije. - Dobacila sam joj još jedan značajan pogled.
- Nemaš vremena da ne žuriš, Lutalice. Poznati su mi ti znaci.
— Oprosti ako tvoje informacije ne smatram nepristrasnim. Znam dovoljno o ljudskom ponašanju da prepoznam znake manipulacije.
Ljutito me je odmeravala.
Ubacivala sam u iznajmljeni auro ono malo stvari koje sam planirala da ponesem sa sobom. Imala sam dovoljno odeće da mi potraje nedelju dana bez pranja, i osnove higijenske potrepštine. Iako nisam nosila mnogo toga, za sobom sam ostavljala još i manje. Nakupila sam veoma malo lične imovine. Posle svih ovih meseci provedenih u mom malom stanu, zidovi su još uvek bili goli, police prazne. Možda nikad nisam imala na-meru da se skrasim ovde.
Tragač se ukopa na trotoaru pored mog otvorenog prtljažnika, obašipajući me zluradim pitanjima i komentarima kad god sam se našla u slušnom dosegu. Barem sam bila čvrsto ubeđena da je previše nestrpljiva da bi me pratila na putu. Bilo je to veliko olakšanje. Zamišljala sam kako mi prilazi svaki put kada zastanem da jedem, kako se mota oko toaleta na benzinskim pumpama, s neiscrpnim pitanjima koja me čekaju svaki put kad zaustavim auto na semaforu. Zadrhtala sam na samu tu pomisao. Ako novo telo znači da ću se osloboditi Tragača... pa, onda je to prilično dobar podstrek.
Imam i drugi izbor. Mogu da proglasim ovaj svet neuspehom, napustim ga i pređem na desetu planetu. Mogu da se potrudim da zaboravim čitavo to iskustvo. Zemlja bi mogla da bude samo jedna mala mrlja u mom inače besprekornom dosijeu.
Ali kuda bih otišla? Na neku planetu na kojoj sam već bila? Raspevani svet mi je bio jedan od omiljenih, ali da se odreknem vida i zamenim ga slepilom? Planeta Cveća je ljupka... samo što oblici života koji se zasnivaju na hlorofilu imaju tako mali opseg emocija. Osećala bih se neverovatno usporeno nakon tempa ovog ljudskog mesta.
Na neku novu planetu? Nedavnoj^ pokrenuta jedna nova kampanja - ovde na Zemlji, nove domaćine su nazivali Delfinima, u nedostatku boljeg poređenja, premda su više podseća-li na vilin-konjice nego na morske sisare. Radi se o naprednoj vrsti, i svakako pokretnoj, ali nakon mog dugog boravka kod
Svevidećih Morskih Trava, pomisao na još jednu vodenu planetu bila mi je odbojna.
Ne, poštoji još toliko toga na ovoj planeti što nisam iskusila. Nijedno drugo mesto u poznatom delu svemira ne doziva me tako jako kao ovo malo zeleno senovito dvorište u ovoj tihoj ulici. Niti poseduje privlačnost praznog pustinjskog neba, koje sam videla samo u Melaninim sećanjima.
Melani se nije izjašnjavala o mojim namerama. Bila je veoma tiha otkako sam odlučila da pronađem Gazi Preko Duboke Vode, svog prvog Iscelitelja. Nisam bila sigurna šta ta otuđenost znači. Pokušava li da ostavi utisak da je manje opasna, manje naporna? Da li se priprema za Tragačevo ubacivanje? Za smrt? Ili se sprema za borbu sa mnom? Da pokuša da preuzme kontrolu?
Bez obzira na njen plan, držala se na distanci. Bila je samo slabo, budno prisustvo u pozadini mog uma.
Ušla sam unutra poslednji put, da vidim jesam li išta zaboravila. Stan je izgledao prazno. Tu je bio još samo osnovni nameštaj koji je prethodni stanar ostavio za sobom. Isti tanjiri još su bili u kredencu, jastuci na krevetu, lampe na štolovima; ako se ne vratim, biće veoma malo toga što će novi stanar morati da izbaci.
Telefon zazvoni dok sam izlazila napolje i ja se vratih da se javim, ali beše prekasno. Već sam bila namestila sistem za primanje poruka da odgovori nakon prvog zvona. Znala sam šta će pozivalac čuti: moje neodređeno objašnjenje o tome kako neću biti prisutna ostatak semestra i da će moja predavanja biti otkazana dok mi ne nađu zamenu. Bez ikakvog datog razloga. Pogledala sam u sat na televizoru. Tek je prošlo osam izjutra. Bila sam sigurna da je Kurt zvao, pošto je upravo bio primio malo detaljnije objašnjenje putem imejla koji sam mu poslala kasno sinoć. Osećala sam se krivom što nisam do kraja ispunila svoju obavezu prema njemu, gotovo kao da sam već „preskočila" u drugog domaćina. Možda je ovaj korak, ovo odustajanje, bilo uvod u moju sledeću odluku, moju veću sramotu. Ta pomisao beše mučna. Zbog nje nisam imala želju da saslušam poruku, iako nisam zaista žurila da odem.
Osvrnula sam se još jednom po praznom stanu. Nisam imala utisak da išta ostavljam za sobom, nije bilo nikakve
privrženosti ovim prostorijama. Imala sam čudan osećaj da me čitav ovaj svet - ne samo Melani, već cela zemaljska kugla - ne želi, bez obzira na to koliko ja želim nju. Kao da nisam uspevala da pustim korenje. Kiselo sam se nasmešila na pomisao korenja. To osećanje bilo je samo glupo sujeverje.
Nikada ranije nisam imala domaćina koji je sposoban za sujeverje. Bila je to zanimljiva senzacija. Kao da znate da vas neko posmatra, a vi ne možete da ga vidite. Od toga su me podilazili žmarci po vratu.
Odlučno sam zatvorila vrata za sobom, ali nisam pipala prevaziđene brave. Niko neće dirnuti u ovo mesto dok se ja ne vratim, ili dok ne bude dato nekom drugom na korišćenje.
Ušla sam u auro, ne gledajući Tragača. Nisam imala mnogo iskustva s vožnjom, a nije ni Melani, pa sam bila malo nervozna. Ali bila sam sigurna da ću se uskoro navići.
- Čekaću te u Tusonu - reče Tragač, naginjući se kroz otvoren prozor sa suvozačke strane dok sam palila motor.
- Ne sumnjam u to - promrmljah.
Pronašla sam kontrole u vratima. Trudeći se da prikrijem osmeh, pritisla sam dugme za podizanje stakla i posmatrala kako ona odskače unazad.
- Možda... - reče, povisivši ton toliko da je skoro vikala, kako bi mogla da je čujem pored buke motora i spuštenog prozorskog stakla - možda ću pokušati na tvoj način. Možda ćemo se videti na putu.
Nasmešila se i slegla ramenima.
To je rekla samo da bi me iznervirala. Trudila sam se da joj ne dozvolim da vidi da je uspela u tome. Usmerila sam pažnju na put ispred sebe i pažljivo se odvojila od ivičnjaka.
Bilo je lako pronaći autoput i zatim pratiti znakove koji su vodili ka izlazu iz San Dijega. Ubrzo više nije bilo znakova koje je trebalo slediti, niti raskrsnica na kojima se moglo pogrešno skrenuti. Za osam sati biću u Tusonu. To nije bilo dovoljno dugo. Možda ću da prenoćim u nekom gradiću usput. Kada bih bila sigurna da će Tragač biti na odredištu,čekajući nestrpljivo, umesto da krene za mnom, jedno zaustavljanje bi predstavljalo vrlo lepo odlaganje.
Uhvatila sam sebe kako često gledam u retrovizor, proveravajući da li me prati. Vozila sam sporije od ostalih, bez želje da
stignem na odredište, i druga kola su me obilazila ne zastajući. Nisam prepoznala nijedno lice u kolima koja su me preticala. Nije trebalo da dozvolim da me Tragačevo izazivanje pogodi; očito joj nije bilo u prirodi da bilo šta radi polako. Pa ipak... nastavila sam da se osvrćem u retrovizor.
Ranije sam išla na zapad do okeana, na sever i jug duž lepe kalifornijske obale, ali nikad nisam išla na istok. Civilizacija je brzo ostala iza mene, i uskoro sam bila okružena ogoljenim brdima i stenama koje su prethodile praznim pustinjskim prostranstvima.
Bilo je veoma opuštajuće naći se izvan civilizacije, i to me je mučilo. Usamljenost nije trebalo toliko da me privlači. Duše su društvena bića. Mi živimo, radimo i odrastamo zajedno u harmoniji. Svi smo isti: miroljubivi, dobroćudni, iskreni. Zašto bih se osećala bolje odvojena od svoje vrste? Da li je Mela-ni odgovorna za to?
Potražila sam je, ali našla sam je uljuljkanu, kako drema u dalekom kutku mog uma.
Ovo je bilo najbolje otkako je ponovo počela da priča.
Kilometri su se brzo nizali. Tamne, grube stene i prašnjave ravnice prekrivene niskim rastinjem promicale su s monotonom jednolikošću. Shvatila sam da vozim brže nego što sam nameravala. Ovde nije bilo ničega što bi mi držalo pažnju, pa mi je bilo teže da odugovlačim. Odsutno sam se pitala zašto je pustinja toliko živopisnija u Melaninim sećanjima, toliko pri-vlačnija. Pustila sam da mi misli lebde zajedno s njenim, pokušavajući da vidim šta je to toliko posebno u vezi s ovim mestom.
Ali ona nije videla jalovu, mrtvu zemlju koja nas je okruživala. Sanjarila je o nekoj drugačijoj pustinji, crvenoj, s kanjonima, o jednom čarobnom mestu. Nije pokušavala da mi onemogući pristup. U stvari, činilo se da je gotovo nesvesna mog prisustva. Ponovo sam se zapitala šta ta njena otuđenost znači. Nisam osećala nikakvu primisao o napadu. Više je de-lovalo kao da se sprema za kraj.
Zivela je na srećnijem mestu u svojim uspomenama, kao da se oprašta. Bilo je to mesto koje mi nikada ranije nije dopustila da vidim.
Videla sam kolibicu, vešto podignutu nastambu skrivenu u jednom udubljenju u steni od crvenog peščara, opasno blizu
klizišta. Neočekivano boravište, daleko od svake staze ili puta, sagrađeno na naizgled besmislenoj lokaciji. Grubo mesto, bez ikakvih pogodnosti savremene tehnologije. Prisećala se kako se smeje koritu koje je morala da pumpa kako bi izvukla vodu iz zemlje.
- Bolje je od česme - reče Džared, dok su se sitne bore na njegovom licu produbljivale, a veđe primicale jedna drugoj. Kao da ga moj smeh brine. Da li se boji da mi se to ne dopada? - Nema tragova koje bi pratili, nema dokaza da smo ovde.
- Sviđa mi se - odgovaram brzo. - Kao u nekom starom filmu. Savršeno je.
Osmeh koji nikada zaista ne silazi s njegovog lica, osmehu-je se čak i u snu, postaje još širi. - U filmovima ti ne saopštavaju ono najgore. Hajde, pokazaću ti gde je toalet.
Čujem kako Džejmijev smeh odjekuje uskim kanjonom dok trči ispred nas. Crna kosa mu poskakuje u trku. Sada neprestano poskakuje, taj mršavi dečak kože opaljene suncem. Nisam shvatila koliki teret ta uska ramena nose na sebi. Sada kada je Džared tu, on prošto lebdi. Izraz strepnje je nestao, i zamenili su ga osmesi. Oboje smo čvršći nego što sam mislila.
- Koje podigao ovu kolibu?
- Moj otac i starija braća. Ja sam malo pomagao, ili bolje reči - smetao. Moj tata je voleo da pobegne od svega. I nije mnogo mario za društvene norme. Nikada se nije potrudio da sazna kome ova zemlja uopšte pripada, ili da zatraži dozvolu za gradnju, niti bilo šta od tih zamornih stvari. - Džared se smeje, zabačene glave. Sunčevi zraci se odbijaju od plave pramenove u njegovoj kosi. - Zvanično, ovo mesto ne poštoji. Baš zgodno, zar ne? - Naizgled i ne razmišljajući o tome, uzima me za ruku.
Koža mi gori na mestu gde dodiruje njegovu. Osećaj je bolji od dobrog, ali izaziva mi čudan bol u grudima.
Stalno me dodiruje tako, kao da svaki put mora da se uveri da sam tu. Da li shvata šta mi time radi, tim blagim pritiskom svog dlana na mom? Da li krv poigrava i u njegovim venama? Ili je samo srećan što više nije sam?
Nije me više poljubio od one prve noći, kada sam vrisnula, otkrivši ožiljak na njegovom vratu. Zar ne želi ponovo da me poljubi? Treba lija njega da poljubim? Šta ako mu se to ne svidi?
On me gleda s visine i osmehuje se, bore oko njegovih očiju skupljaju se u male mrežice. Pitam se je li zgodan kao što mislim da jeste, ili se samo radi o tome da je jedina preostala osoba na celom svetu osim mene i Džejmija.
Ne, mislim da nije to. Stvarno jeste prelep.
- O čemu razmišljaš, Mel? - pita me. - Izgledaš kao da si se usredsredila na nešto veoma važno - smeje se.
Sležem ramenima, a u štomaku mi igraju leptirići. - Ovde je divno.
Osvrće se oko nas. - Jeste. Ali opet, zar dom nije uvek divan?
- Dom - ponavljam tiho tu reč. - Dom.
- Tvoj dom takođe, ako tako želiš.
- Želim. Imam utisak da je svaki kilometar koji sam prešla za poslednje tri godine vodio ka ovom mestu. Ne želim nikada da odem odavde, iako znam da ćemo morati. Hrana ne raste na drveću. Barem ne u pustinji.
Steže mi ruku i srce mi jače tuče u grudima. Isto je kao bol, ovo zadovoljstvo.
Slika se zamaglila kad je Melani ubrzala sled događaja -misli su joj projurile kroz vreli dan i zaustavile se nekoliko sati nakon što je sunce zašlo iza zidova crvenog kanjona. Pošla sam za njom, gotovo hipnotisana nepreglednim putem koji se pružao ispred mene, dok je sasušeno žbunje promicalo s jednoličnošću koja je paralisala um.
Provirujem u jedinu malu usku spavaću sobu. Veliki dušek je udaljen samo nekoliko centimetara od grubih kamenih zidova s obe strane.
Prožima me dubok, jak osećaj radosti što vidim Džejmija usnulog na pravom krevetu, s glavom na mekom jastuku. Njegove duge, tanke ruke i noge su raširene, ostavljaju malo mesta na dušeku za mene. Mnogo je veći u stvarnosti nego kada ga posmatram u svojoj glavi. Gotovo mu je deset godina - uskoro više neće biti dete. Osim što će za mene uvek ostati dete.
Džejmi diše ravnomerno, čvrsto spava. U njegovom snu nema straha, barem u ovom trenutku.
Tiho zatvaram vrata i vraćam se do malog kauča gde me Džared čeka.
- Hvala ti - šapućem, iako znam da ni vika sada ne bi probudila Džejmija. - Krivo mi je. Ovaj kauč je prekratak za tebe. Možda bi trebalo da spavaš u krevetu s Džejmijem.
Džared se tiho cereka. - Mel, ti si samo nekoliko centimetara niža od mene. Spavaj na udobnom, za promenu. Kada izađem sledeći put, ukrašću sebi poljski krevet ili tako nešto.
To mi se ne sviđa, iz mnogo razloga. Hoće li uskoro otići? Hoće li nas povesti sa sobom kad krene? Da li ovakav raspored po sobama smatra konačnim?
Grli me oko ramena i privija me uza se. Ja se ušuškavam bliže, iako me od vreline njegovog dodira srce ponovo boli.
- Što se mrštiš? - pita.
- Kada ćeš ti... kada ćemo mi morati ponovo da idemo?On sleže ramenima. - Pokupili smo dovoljno toga na putu ovamo da nam potraje nekoliko meseci. Mogu da odem u nekoliko manjih pohara ako želiš da ostaneš na jednom mestu duže vreme. Siguran sam da si umorna od bežanja.
- Da, jesam - slažem se. Udišem duboko da se okuražim. -Ali ako ti ideš, idem i ja.
On me jače grli. - Priznajem, više volim tako. Pomisao da budem odvojen od tebe... - smeje se tiho. - Da li će zvučati suludo ako kažem da bih radije umro? Previše melodramatično?
- Ne, znam šta misliš.
Mora da oseća isto što i ja. Da li bi rekao sve to da me posmatra samo kao drugo ljudsko biće, a ne kao ženu?
Shvatam da je ovo prvi put da smo zaista sami još od noći kada smo se sreli - prvi put da postoje vrata koja se mogu zatvoriti između usnulog Džejmija i nas dvoje. Tolike noći smo proveli budni, pričajući šapatom, pripovedajući sve svoje dogodovštine, srećne priče i strašne priče, uvek sa Džejmijevom glavom u mom krilu. Zbog toga mi se disanje ubrzava, zbog tih prostih zatvorenih vrata.
- Mislim da nećeš morati da tražiš poljski krevet, ne još.
Osećam kako me gleda upitno, ali ne mogu da mu uzvratim pogled. Sada sam posramljena, ali prekasno je. Već sam izrekla te reči.
- Ostaćemo ovde dok nam ne ponestane hrane, ne brini. Spavao sam i na gorim mestima od ovog kauča.
- Nisam na to mislila - uzvraćam, još uvek oborene glave.
- Ti ćeš spavati u krevetu, Mel. Ostajem pri tome.
- Nisam ni na to mislila - odgovaram jedva čujno. - Htela sam da kažem da je kauč dovoljno veliki za Džejmija. Neće c prerasti još dugo. Mogla bih da spavam zajedno sa... tobom.
Tišina. Želim da podignem glavu, da vidim izraz na njegovom licu, ali previše sam uplašena. Šta ako je zgrožen tim predlogom? Kako ću to podneti? Hoće li me oterati?
Njegovi topli, ogrubeli prsti podižu mi bradu. Srce mi tuče kao ludo kad nam se oči sretnu.
- Mel, ja... - na njegovom licu, za promenu, nema osmeh; Pokušavam da okrenem glavu, ali on mi drži bradu tako da
ne mogu da odvojim pogled od njegovih očiju. Zar on ne oseća vrelinu između naših tela? Da li je samo ja osećam? Kako je to moguće? Imam osećaj kao daje nekakvo spljošteno sunce zarobljeno između nas dvoje - stisnuto poput cveta među stranicama debele knjige, sagorevajući papir. Da li on oseća nešto drugo? Nešto loše?
Nakon trenutka tišine, njegova glava se okreće; sada je on taj koji skreće pogled, još uvek me držeći za bradu. Glas mu je tih. - Ne duguješ mi to, Melani. Ništa mi ne duguješ.
Teško gutam. - Ne kažem... nisam mislila da se osećam obbvezanom. I... ne bi trebalo ni ti. Zaboravi da sam išta rekla.
-Teško da ću moći, Mel.
On uzdiše, i ja želim da me nema. Da se predam osvajačima koji će mi uzeti um, ako je to potrebno da bi se izbrisala ova velika greška. Da se odreknem budućnosti da bih izbrisala ova dva minuta prošlosti. Bilo šta.
Džared duboko uzdiše. Mršti se gledajući u pod, stegnute vilice i čvrstog pogleda. - Mel, ne mora da bude tako. Samo zato što smo zajedno, samo zato što smo poslednji muškarac i žena na Zemlji... - bori se da nađe prave reči, nešto što mislin da nikada ranije nisam videla da radi. - To ne znači da moraš da uradiš bilo šta što ne želiš. Ja nisam takav čovek, koji bi očekivao... ne moraš...Izgleda toliko uznemireno, još uvek namršten, da ja progovaram, iako znam da je to greška još pre nego što otpočnem - Nisam tako mislila - zamuckujem. - Ne govorim o moranju, i ne mislim da si „takav čovek". Ne. Naravno da ne mislim. Samo...
Samo ga volim. Škrgućem zubima, pre nego što uspem još gore da se ponizim. Trebalo bi da odmah odgrižem sebi jezik, pre nego što upropastim još nešto.
- Samo... šta? - pita.
Pokušavam da zavrtim glavom, ali on mi još uvek čvrsto drži bradu među prstima. -Mel?
Oslobađam se i žustro vrtim glavom.
On se naginje bliže meni, i lice mu je odjednom drugačije. Poštoji neki novi konflikt koji ne prepoznajem u njegovom izrazu, i mada ga ne razumem u potpunosti, on briše osećaj odbijanja koji mi peče oči.
- Hoćeš li mi reči? Molim te? - mrmlja. Mogu da osetim njegov dah na svom obrazu i mozak mi potpuno staje na nekoliko sekundi.
Od njegovog pogleda zaboravljam da sam prestrašena, da sam poželela da više nikad ne progovorim.
- Kada bih mogla da izaberem nekoga, bilo koga, s kim bih se našla na pustoj planeti, to bi bio ti - šapućem. Sunce među nama gori s više žara. - Želim da sam stalno uz tebe. I ne samo... ne samo da pričamo. Kada me dodirneš... - usuđujem se da pustim da mi prsti lagano pređu preko tople kože na njegovoj mišici, i osećam kao da plamenovi ližu iz njihovih vrhova. Grli me jače. Da li on oseća taj žar? -... ne želim da se zaustaviš. - Želim da budem prečiznija, ali ne mogu da pronađem prave reči. Što je dobro. Dovoljno je loše što sam i ovoliko priznala. - Ako ti ne osećaš isto, razumeću. Možda tebi nije isto. Što je u redu. - Lažem.
- Oh, Mel - uzdiše mi na uvo, okreće mi lice i ljubi me. Novi plamen na njegovim usnama, snažniji od prethodnih,
sažižući. Ne znam šta radim, ali to kao da nije ni bitno. Rukama mi prolazi kroz kosu, a srce kao da hoće da mi izgori. Ne mogu da dišem. Ne želim da dišem.
A njegove usne prelaze do mog uva, i on mi zadrži lice kada pokušam ponovo da ih nađem.
-To je bilo čudo - više od čuda - kada sam te pronašao, Melani. Kada bi mi neko, u ovom trenutku, dao da biram između toga da se svet vrati na staro i da imam tebe, ne bih mogao da te se odreknem. Čak ni da bih spasao pet milijardi života.
-To je pogrešno.
Veoma pogrešno, ali veoma istinito.
- Džarede - uzdišem. Pokušavam ponovo da ga poljubim. On se odmiče, i izgleda kao da hoće nešto da kaže. Šta još i da se kaže?
-Ali...
- „Ali?" - Kako tu može da bude nekog ali? Šta bi uopšte moglo da usledi posle sve ove vatre a da počinje s ali?
- Ali ti imaš sedamnaest godina, Melani. Ja dvadeset šest
- Kakve to veze ima s bilo čim?
Ne odgovara. Šake mu nežno miluju moje ruke, ostavlja plameni trag.
- Mora da me zezaš. - Malo uzmičem i upitno ga gledam - Brineš o društvenim normama nakon što smo preživeli srž sveta?
On čujno proguta pre nego što će progovoriti. - Većina t mi poštoji s razlogom, Mel. Osećao bih se kao loš čovek, kad te iskorišćavam. Veoma si mlada.
- Niko više nije mlad. Svako koje preživeo ovoliko dugo | star je.
Jedan kraj usana mu se izvija u osmeh. - Možda si u pravu Ali ovo nije nešto što moramo da požurujemo.
- Zašto da čekamo? - insistiram. On dugo okleva, razmišljajući.- Pa, za početak, postoje neka... praktična pitanja koja treba uzeti u obzir.
Pitam se da li samo skreće s teme, pokušava da odugovlači. Imam takav osećaj. Podižem jednu obrvu. Ne mogu da verujem kojim je tokom ovaj razgovor krenuo. Ako me zaista želi, ovo je besmisleno.
- Vidiš - počinje da objašnjava, oklevajući. Ispod tamno ne boje njegovog pocrnelog lica kao da se pomalja rumenilo. Kada sam opremao ovo mesto, nisam baš planirao... da ću imati goste. Ono što hoću da kažem jeste... - ostatak rečenice izgovara na brzinu. - Prezervativi su bili poslednja stvar o kojoj razmišljao.
Osećam kako mi se čelo bora. - Oh. Osmeh nestaje s njegovog lica, i na jedan kratak sekund javlja se tračak besa koji nikad ranije tu nisam videla. Zbog toga
deluje opasno na način na koji nisam zamišljala da bi mogao biti. - Ovo nije svet u kojem bih želeo da mi se rodi dete.
Značenje tih reči mi dopire do svesti i grozim se pomisli da jedna malena, nevina beba otvori oči na ovakvom mestu. Dovoljno je loše gledati Džejmija u oči, znati šta će mu ovaj život doneti, čak i u najboljim mogućim okolnostima.
Džared je iznenada ponovo Džared. Koža oko njegovih očiju se bora. - Osim toga, imamo dovoljno vremena da... razmislimo o tome. - Slutim da ponovo odugovlači. - Shvataš li koliko smo malo vremena do sada proveli zajedno? Prošlo je samo četiri ne-delje otkako smo pronašli jedno drugo.
Ovo me prošto zapanjilo. - Nije moguće.
- Dvadeset osam dana. Brojao sam.
Vraćam film u glavi. Nije moguće daje prošlo samo dvadeset osam dana otkako nam je Džared promenio život. Imam osećaj da smo Džejmi i ja sa Džaredom sve vreme otkad smo sami. Dve ili tri godine možda.
- Imamo vremena - ponavlja Džared.
Iznenadna panika, poput lošeg predosećaja, dugo mi ne dozvoljava da progovorim. On zabrinuto posmatra promenu na mom licu.
- Ne znaš to. - Očajanje koje je popustilo otkad me je pronašao osine me poput biča. - Ne možeš da znaš koliko ćemo vremena imati. Ne znaš treba li da merimo vreme mesecima, danima ili satima.
On se veselo smeje, ljubeći me u naborano mesto na čelu između obrva. - Ne brini, Mel. Čuda ne funkcionišu na taj način. Nikada te neću izgubiti. Nikada ti neću dopustiti da se odvojiš od mene.
Vratila me je u sadašnjost - do tanke trake autoputa koji vijuga kroz divljinu Arizone, trepereči na vrelini zaslepljujućeg podnevnog sunca protiv moje volje. Zurila sam u prazninu ispred sebe i osećala prazninu iznutra.
Njena misao tiho uzdahnu u mojoj glavi: Nikad ne znaš koliko ti je vremena ostalo.
Suze koje sam isplakala pripadale su obema.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.twilight-saga4ever.com/forum.htm
 
08. Ljubav
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Twilight couples :: Twilight saga :: Twilight filmovi i knjige :: The Host-
Skoči na: