...Twilight love...
 
PrijemPortalKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 11.Dehidracija

Ići dole 
AutorPoruka
.::LoSt In mAgIc world::.
Admin
avatar

Posts : 829
Points : 1090
Age : 21
Location : in Hollywood
Upozorenje :

PočaljiNaslov: 11.Dehidracija   Pon Apr 26, 2010 7:19 am

U redu! Bila si u pravu, bila si u pravu! - Izgovorila sam te reči naglas. U okolini nije bilo nikoga ko bi me čuo.
Melani nije kazala „rekla sam ti". Ne tim rečima. Ali mogla sam da osetim optužbu u njenom glasu.
I dalje nisam želela da napustim auto, iako mi je sada bio beskoristan. Kada sam ostala bez goriva, pustila sam ga da se kotrlja napred po inerciji sve dok se nije zabio u jednu plitku udolinu - korito koje je jaka bujica usekla za poslednje obilne kiše. Sada sam zurila kroz vetrobran u ogromnu pustu ravnicu i osećala kako mi se želudac prevrće od panike.
Moramo da krenemo, Lutalice. Samo će postati još toplije.
Da nisam protraćila više od četvrtine rezervoara nastavljajući tvrdoglavo da vozim do samog podnožja drugog putokaza - tek da bih otkrila da se treči putokaz s tog mesta više ne vidi i da moram da se okrenem i vratim nazad - mnogo dalje bismo odmakle duž ovog peskovitog korita, bile bismo mnogo bliže našem sledećem cilju. Zahvaljujući meni, sada ćemo morati da putujemo pešice.
Punila sam ranac vodom, flašu po flašu, nepotrebno usporenim pokretima; preostale žitne štangle ubacivala sam podjednako sporo. Sve to vreme, Melani je žudela da požurim. Njena nestrpljivost mi je smetala da mislim, da se koncentrišem na bilo šta. Na primer na to šta će biti s nama.
Ajde, ajde, ajde, ponavljala je sve dok nisam naglo izašla iz auta, ukočena i nespretna. Probolo me je u leđima kad sam se
ispravila. Bolela su me zbog toga što sam prethodne noći spavala iskrivljena, ne od težine ranca; ranac nije bio toliko težak kad sam ga podigla na ramena.
Sad prekrij auto, davala mi je uputstva, zamišljajući me kako lomim trnovite grane s obližnjih grmova pelina i palo verde žbunja i njima prekrivam srebrni krov auta.
- Zašto?
Njen ton je sugerisao da sam stvarno glupa što ne razumem. Da nas niko ne bi pronašao.
Ali šta ako ja želim da me pronađu? Šta ako ovde nema ničeg osim vrućine i prašine? Ne postoji način de se vratimo kući!
Kući?, upitala je, obašipajući me neveselim slikama: prazan stan u San Dijegu, Tragačev najodvratniji izraz lica, tačka na mapi koja označava Tuson... jedno kratko, srećnije sećanje na crveni kanjon koje joj je slučajno promaklo. Gde bi to bilo?Okrenula sam leđa autu, ignorišući njen savet. Već sam bila previše u ovome. Nisam želela da odustanem od svake nade
O povratku. Možda će neko pronaći auto, a onda i mene. Bilo kom spasiocu bih lako i iskreno mogla da objasnim šta radim ovde: izgubila sam se. Zalutala... izgubila kontrolu... izgubila razum.
U početku sam pratila suvo korito, puštajući svoje telo da uhvati svoj prirodni ritam dugih koraka. To nije bio način na koji sam hodala po trotoarima do univerziteta i nazad — to uop-šte nije bio moj hod. Ali je odgovarao ovom neravnom terenu
1 s lakoćom me je pokretao napred brzinom koja me je iznenađivala dok se na nju nisam navikla.
- Sta da nisam krenula ovim putem? — zapitah se dok sam koračala dalje prema pustoši. - Šta bi bilo da je Iscelitelj Gazi Preko ostao u Čikagu? Da nas moj put nije odveo toliko blizu njih?
Upravo mi je ta žurba, taj zov - pomisao na to da bi Dža-red i Džejmi mogli biti baš ovde, negde na ovom pustom mesu - onemogućio da se oduprem ovom besmislenom planu.
Nisam sigurna, priznade Melani. Mislim da bih možda ipak f okušavala, ali plašila sam se dok su ostale duše bile u blizini. Još mek se plašim. To što ti verujem može ih obojicu koštati života.
Obe zadrhtasmo na tu pomisao.
Ali sada kada sam ovde, tako blizu... Činilo mi se da moram da pokušam. Molim te odjednom me je molila, preklinjala, bez traga mržnje u mislima — molim te, nemoj ovo da iskoristiš da bi ih povredila. Molim te.
— Ne želim to... Ne znam da li bih mogla da ih povredim. Pre bih...
Sta? Umrla? Pre nego što bih predala nekoliko odmetnutih ljudi Tragačima?
Opet zadrhtasmo na tu pomisao, ali moja zgroženost tom idejom ju je utešila. A mene je uplašila više nego što je nju umirila.
Kada je korito počelo suviše da se spušta prema severu, Me-lani predloži da zaboravimo taj ravni, bledi put i da krenemo pravo prema trećem putokazu, grebenu na istoku, koji kao da je upirao, poput kažiprsta, u vedro nebo.
Nije mi se dopadalo da napustim korito, isto kao što sam se protivila tome da ostavim auto. Mogla sam da pratim ovo korito sve vreme nazad do puta, a onda da sledim put nazad do autoputa. Pružao se kilometrima daleko i sigurno bi trebalo pešačiti danima, ali kada jednom zakoračim van ovog korita, zvanično ću biti prepuštena slučaju.
Imaj vere, Lutalice. Pronaći ćemo strica Džeba, ili će on pronaći nas.
Ako je još uvek živ, dodadoh, uzdišući i skačući sa svoje jasne staze u žbunjem obrasli pređeo koji je bio potpuno isti u svim pravcima. Veraje meni nepoznat koncept. Ne znam mogu li to da svarim.
Onda poverenje?
U koga? U tebe? Nasmejah se. Vreo vazduh mi opeče grlo kad sam udahnula.
Pomisli samo, reče, menjajući temu, možda ćemo ih videti do večeri.
Žudnja je pripadala obema, slika njihovih lica, jednog muškog i jednog dečjeg, poticala je iz oba naša sećanja. Kada sam ubrzala korak, nisam bila sigurna da u potpunosti vladam svojim pokretima.
Postalo je toplije - a onda još toplije, pa još toplije. Kosa mi se slepila za glavu od znoja a svetložuta majica kratkih rukava neprijatno se lepila kad god bi došla u kontakt s telom. Posle podne vreli vetar poče da duva u naletima, nanoseći mi pesak u lice. Suv vazduh mi je isušio znoj, prekrio kosu slojem skore-le prljavštine i napinjao majicu poput jedra; zbog osušene soli lepršala je ukočeno poput kartona. Nastavila sam da hodam.
Pila sam vodu češće nego što je Melani to želela. Gunđala mi je prilikom svakog gutljaja, preteći da će nam sutra biti mnogo potrebnija. Ali danas sam joj bila dozvolila već mnogo toga, tako da više nisam bila raspoložena da je slušam. Pila sam kad sam bila žedna, što je bilo veći deo vremena.
Noge su me nosile napred bez ikakvog razmišljanja s moje strane. Škripa mojih koraka bila je muzika u pozadini, tiha i dosadna.
Nije imalo šta da se vidi; svaki izvijeni, krti žbun izgledao je potpuno isto kao i naredni. Ta prazna jednoličnost uljuljkala me je u neku vrstu omamljenosti - bila sam zaista svesna jedino planinskih obrisa koji su se videli spram svetlog, bledog neba. Proučavala sam njihove obrise na svakih nekoliko koraka dok ih nisam upamtila toliko dobro da bih mogla da ih nacrtam vezanih očiju.
Pejzaž kao da se uopšte nije pomerao. Često sam se osvrtala, tražeći četvrti putokaz - veliki vrh u obliku kupole kojoj nedostaje deo, polukružno udubljenje u njegovim obroncima, koje mi je Melani tek jutros pokazala - kao da se vidik promenio od mog poslednjeg koraka. Nadala sam se da je taj poslednji trag ono što tražimo, jer ćemo imati sreće ako doguramo dotle. Ali imala sam osećaj da Melani dosta toga krije od mene i da je kraj našeg putovanja nedostižno dalek.
Tokom popodneva sam grickala žitne štangle, ne shvatajući, sve dok nije bilo prekasno, da sam pojela i poslednju.
Kada je sunce zašlo, noć je pala istom brzinom kao i juče. Melani je bila spremna, već tražeći mesto gde ćemo se zaustaviti.
Ovde, reče mi. Želimo da se držimo što je moguće dalje od kaktusa. Ti se prevrćeš u snu.
Zagledala sam se u kaktus prekriven dlačicama pri slabom svedu, tako gušto obrastao iglama boje kosti da su podsećale na krzno, i zadrhtala. Hoćeš da tek tako spavam na zemlji? Baš ovde?
Vidiš li neku drugu mogućnost? Osetila je da paničim i glas joj je smekšao, kao da me sažaljeva. Vidi — bolje je nego u kolima.
Barem je ravno. Suviše je vruće da bi bilo koje stvorenje bilo privučeno tvojom telesnom toplotom i...
— Stvorenje? - naglas upitah. - Stvorenje?
Ona nakratko prizva u sećanje veoma neprijatne slike sklupčanih zmija i insekata koji izgledahu smrtonosno.
Ne brini. Pokušavala je da me uteši dok sam ja na prstima uzmicala što dalje od svega što bi moglo da se krije u pesku ispod mene, očima pretražujući tamu u potrazi za nekim izlazom. Ništa te neće dirati ako ga ti ne dirnešprva. Na kraju krajeva, veća si od bilo čega ovde. Još jedna slika, ovoga puta četvo-ronožni strvinar srednje veličine, kojot, iskrsnu nam u mislima.
— Savršeno - zakukah, čučnuvši, iako sam se još uvek bojala crnog tla ispod sebe. - Da me ubiju divlji psi. Ko bi mogao pomisliti da će se završiti tako... tako trivijalno? Kako razoča-ravajuće. Kandžozver na Planeti Magle, to može. Barem bi bilo nekog dostojanstva u tome da te to smakne.
Ton glasa kojim mi je Melani uzvratila natera me da je zamislim kako prevrće očima. Prestani da se ponašaš kao beba. Ništa te neće pojesti. Sad lezi dole i odmori se malo. Sutra će biti I teže nego danas.
— Hvala na dobrim vestima - progunđah. Pretvarala se u tiranina. To me je navelo da se setim one ljudske poslovice: daj mu prst, uzeće ti celu ruku. Ali bila sam umornija nego što sam uviđala i kada sam se nevoljno smestila na zemlju, otkrila sam da je nemoguće ne skljokati se na to neravno, šljunkovito tlo, i sklopila oči.
Izgledalo je kao da su prošli samo minuti kada je jutro svanulo, zaslepljujuće svetlo i već dovoljno vruće da bih se znojila. Probudila sam se prekrivena prašinom i kamenjem; desno rame mi je bilo priklešteno ispod tela i oduzelo se. Oslobodila sam se utrnulosti i posegla za rancem da uzmem malo vode.Melani se pobunila, ali nisam obraćala pažnju na nju. Potražila sam polupraznu flašu iz koje sam poslednji put pila, preturajući po punim i praznim flašama sve dok nisam počela da uviđam šta se dešava.
S osećanjem uznemirenosti koje je lagano raslo, počeh da prebrojavam. Brojala sam dva puta. Bilo je dvostruko više praznih nego punih flaša. Već sam bila potrošila više od pola zaliha vode.
Rekla sam ti da previše piješ.
Nisam joj odgovorila, ali sam stavila ranac na leđa ne uzevši ni gutljaj. Imala sam užasan osećaj u ustima, bila su suva i puna peska i imala ukus žuči. Pokušala sam to da ignorišem, da prestanem da prelazim jezikom grubim poput šmirgle preko peskom prekrivenih zuba i počela da hodam.
Želudac je bilo teže ignorisati nego usta kada se sunce podiglo više i još vrelije zasjalo iznad mene. Okretao se i skupljao u redovnim intervalima očekujući obrok kojeg nije bilo. Do podneva, glad je prerasla iz neprijatnosti u bol.
Nije to ništa, podseti me Melani kiselo. Bili smo i gladniji.
Ti jesi, odbrusih joj. Trenutno nisam bila raspoložena da slušam hvalospeve njenoj izdržljivosti.
Počela sam da očajavam kada stigoše dobre vesti. Dok sam okretala glavu prema horizontu uobičajenim, bezvoljnim pokretima, loptasti oblik kupole pojavio se preda mnom u sredini između malih vrhova na severnom horizontu. Posmatran s ovog mesta, deo koji nedostaje bio je jedan jedva primetan usek.
Dovoljno blizu, zaključi Melani, uzbuđena kao i ja što barem malo napredujemo. Živahno skrenuh ka severu, pruživši korak.
Počni da tragaš za sledećim. Prisetila se još jednog oblika i ja sam smesta počela da izvijam glavu, iako sam znala da je beskorisno tražiti ga ovako rano.
Biće da je na istoku. Sever, pa istok, pa onda opet sever. To je bio šablon.
Oduševljenje zbog pronalaska još jednog putokaza davalo mi je snagu da hodam uprkos sve većem umoru u nogama. Melani me je požurivala da nastavim, bodreči me kad bih usporila, razmišljajući o Džaredu i Džejmiju kad bih zapala u apatiju. Postepeno sam napredovala i čekala da Melani odobri svaki gutljaj, iako sam imala osećaj da mi je grlo u plikovima.
Moram priznati da sam bila ponosna na sebe što sam tako čvrsta. Kada se prašnjavi put pojavio, to je izgledalo poput nagrade. Vijugao je prema severu, pravcem kojim sam se već bila zaputila, ali Melani je bila uznemirena.
Ne dopada mi se kako izgleda, insistirala je.
Put nije bio ništa drugo do jedna žućkasta linija među ra-stinjem koju je činilo samo nešto ravnije tlo i odsustvo vegetacije. Prastari tragovi guma ostavili su dvostruko udubljenje na sredini puta. Kada krene u pogrešnom smeru, napustićemo ga. Već sam hodala središnjim uzvišenjem između tragova. Lakše je nego da se provlačimo kroz žbunje i izbegavamo kaktuse.
Nije odgovorila, ali zbog njenog nespokojstva osetih se pomalo paranoično. Nastavila sam da tragam za sledećim obrisom - savršenim M, dva identična vulkanska vrha - ali sam i na pustinju oko sebe motrila pažljivije nego ranije.
Pošto sam udvostručila pažnju, primetila sam sivu mrlju u daljini mnogo pre nego što sam mogla da razaznam o čemu se radi. Pitala sam se da li me to oči varaju i zatreptala da uklonim prašinu koja mi je mutila vid. Boja mi se činila pogrešnom za stenu, oblik suviše četvrtast za drvo. Čkiljila sam spram jarke svetlosti u daljinu, nagađajući šta je posredi.
Onda sam opet trepnula, i mrlja je odjednom dobila formu, bližu nego što sam mislila. Bila je to neka vrsta kuće ili građevine, mala i posivela od vremena.
Melanin nalet panike naterao me je da zbrišem s uskog puta do slabog zaklona među jalovim rastinjem.Sačekaj, rekoh joj. Sigurna sam daje napuštena.
Kako znaš? Toliko me je zadržavala da sam morala da se koncentrišem na stopalo pre nego što sam mogla da ga pome-rim napred.
Ko bi živeo ovde? Mi duše živimo za društvo. Registrovala sam gorčinu u svom glasu i znala da je to zbog toga gde se trenutno nalazim - fizički i metaforički usred nedođije. Zašto više ne pripadam zajednici duša? Zbog čega osećam kao da ne... kao da ne želim da pripadam? Da li sam zaista ikada bila deo te zajednice koja je trebalo da bude moja, ili je to bio razlog mojih mnogobrojnih života na različitim mestima? Da li sam oduvek bila izuzetak, ili je ovo nešto u šta me je Melani pretvorila? Da li me je ova planeta promenila ili me je prikazala u pravom svetlu?
Melani nije imala strpljenja za moje lične krize - htela je da se udaljimo od te građevine što je pre moguće. Njene misli se uguraše i isprepletaše s mojima, izvlačeći me iz samopo-smatranja.
Smiri se, naredih joj, pokušavajući da se koncentrišem na vlastite misli, da ih razdvojim od njenih. Ako ovde stvarno iko
živi, onda su to ljudi. Veruj mi; među dušama nema pustinjaka. Možda tvoj stric Džeb...
Odlučno je odbila tu pomisao. Niko ne bi mogao da preživi ovde na otvorenom. Pripadnici tvoje vrste pretražili bi detaljno svaku naseobinu. Ko god da je živeo ovde pobegao je ili postao jedan od vas. Stric Džeb bi imao bolje sklonište.
A ako je neko koje živeo ovde postao jedan od nas, uveravala sam je, onda je napustio ovo mesto. Samo bi ljudi živeli na ovaj način... Ućutah, iznenada i sama uplašena.
Sta je? Snažno je reagovala na moj strah, skamenivši nas u mestu. Proučila mi je misli, tražeći nešto što sam videla i što me je uznemirilo.
Ali nisam videla ništa novo. Melani, šta ako ovde ima ljudi - ali to nisu stric Džeb, Džared i Džejmi? Sta ako nas neko drugi pronađe?
Polako je usvajala tu pomisao, razmatrajući je. U pravu si. Smesta bi nas ubili. Naravno.
Pokušala sam da progutam, da sperem ukus straha iz su-vih usta.
Neće biti nikog drugog. Kako bi moglo da bude?, rezonovala je. Vaša vrsta je suviše temeljna. Samo neko ko se već bio sakrio imao bi šanse. Zato hajde da proverimo — ti si sigurna da tamo nema tvojih, a ja sam sigurna da nema mojih. Možda ćemo pronaći nešto korisno, nešto što može da posluži kao oružje.
Zadrhtala sam pri njenoj pomisli na oštre noževe i dugo metalno oruđe koje može da se upotrebi kao batina. Ne želim oružje.
Uh. Kako su nas takvi beskičmenjaci uopšte porazili?
Tajnovitošću i većom brojnošću. Bilo ko od vas, čak i vaši mladi, što puta je opasniji nego neko od nas. Ali vi ste poput jednog termita u mravinjaku. Nas ima na milione, i svi radimo zajedno, u savršenoj harmoniji, na ostvarenju našeg cilja.
Ponovo sam, dok sam opisivala jedinstvo, iskusila osećaj panike i dezorijentisanosti. Ko sam ja?
Držale smo se grmova pelina dok smo prilazile maloj građevini. Izgledala je kao kuća, kao mala koliba pored puta, bez ikakvog nagoveštaja neke druge svrhe. Razlog njenog postojanja ovde bio je misterija - ovo mesto nije imalo da ponudi ništa osim praznine i vrućine.
Nije bilo znakova da je skoro bila nastanjena. Raga
štov je zjapio prazan, bez vrata, i svega nekoliko krhotina stakla zadr-žalo se u praznim prozorskim okvirima. Prašina se nakupila na pragu i širila se unutra. Sivi zidovi izbledeli od vremena izgledali su povijeni pod vetrom, kao da ovde uvek duva iz istog smera.
Uspevala sam da obuzdam zebnju dok sam oprezno prilazila praznom okviru vrata; mora da smo i ovde same, baš kao što smo bile sve vreme tokom današnjeg i jučerašnjeg dana.Hlad koji je tamni ulaz obećavao vukao me je napred i njegova privlačnost me natera da savladam strah. I dalje sam pažljivo osluškivala, ali su se moja stopala kretala napred brzim, sigurnim koracima. Uletela sam kroz vrata, brzo se pomerajući na jednu stranu da bi mi zid bio iza leđa. Beše to instinktivno, žaostavština iz Melaninih skupljačkih dana. Stajala sam tamo nepomično, obeshrabrena svojom zaslepljenošću i čekala da mi se oči priviknu.
Mala koliba beše prazna, kao što smo i znale da će biti. Ni iznutra nije bilo više znakova nastanjenosti nego spolja. Na sredini sobe polomljeni što se naginjao ka pođu, oslonjen na dve preostale noge, a pored njega je stajala jedna zarđala metalna stolica. Delovi betona provirivali su kroz velike rupe na pohabanom, prljavom tepihu. Duž zida kuhinjice stajali su jedna zarđala sudopera, red ormarića - od kojih neki behu bez vrata frižider u visini pojasa koji je zvrjao otvoren, otkrivajući svoju plesnjivu, crnu unutrašnjost. Okvir kauča bio je naslonjen na suprotni zid, jastuka za sedenje nije bilo. Još uvek pričvršćena iznad kauča, samo malo nakrivljena, bila je uokvirena reprodukcija slike pasa koji igraju poker.
Vrlo domaćinski, pomisli Melani, kojoj je laknulo dovoljno da bude sarkastična. Ima više stvari nego u tvom stanu.
Već sam krenula prema sudoperi.
Samo ti sanjaj, spremno dodade Melani.
Naravno da bi bilo rasipanje pustiti vodu da protiče ovim usamljenim mestom; duše se staraju o takvim detaljima isuviše revnosno da bi ostavile za sobom takvu anomaliju. Ipak sam morala da odvrnem prastare ručke slavine. Jedna mi se slomila u ruci, izjedena rđom.
Zatim sam prešla na ormarić, kleknuvši na taj ogavni tepih da bih pažljivo provirila unutra. Povukla sam se unazad kad sam otvorila vrata, plašeći se da ću možda uznemiriti neku od otrovnih pustinjskih životinja u njenoj jazbini.
Prvi beše prazan, bez zadnjeg dela, tako da sam mogla da vidim drvene daščice spoljašnjeg zida. Na sledećem nije bilo vrata, ali je unutra bila gomila naslaganih starih novina, prekrivenih prašinom. Iz radoznalosti sam izvukla jedne, otresajući prljavštinu na još prljaviji pod i pročitala datum.
Iz vremena ljudi, primetih. Mada mi nije bio potreban datum da bih to znala.
„Čovek spalio trogodišnju kćerku", dočeka me naslov pro-praćen slikom anđeoski plavog deteta. To nije bila naslovna strana. Užas čiji su detalji ovde bili izneti nije bio toliko gnusan da bi zaslužio prednost u izveštavanju. Ispod toga se nalazio lik nekog muškarca koga su tražili zbog ubistva svoje žene i dvoje dece dve godine pre datuma na novinama; tekst je bio o tome daje taj čovek izgleda viđen u Meksiku. Dvoje ljudi je stradalo, a troje povređeno u saobraćajnoj nesreči izazvanoj vožnjom u pijanom stanju. Istraga o prevari i ubistvu u slučaju navodnog samoubistva čuvenog bankara. Zabranom svedočenja oslobođen osvedočeni zlostavljač dece. Zaklani kućni ljubimci pronađeni u kanti za smeće.
Trgla sam se gadljivo i vratila se, bacajući novine, mračnom ormariću.
To su bili izuzeci, a ne pravilo, tiho pomisli Melani, pokušavajući da spreči da taj novi užas izazvan mojom reakcijom procuri u njeno sećanje na te godine i da im novi izgled.
Da li uviđaš zašto smo mislili da bismo mi ipak bolje obavili posao? Zašto smo pretpostavili da vi možda ne zaslužujete sve divne stvari ovoga sveta?
Njen odgovor beše zajedljiv. Ako ste želeli da očistite planetu, mogli ste je dići u vazduh.
Uprkos onome o čemu vaši pisci naučne fantastike sanjaju, mi jednostavno nemamo tu tehnologiju.
Moju šalu nije smatrala smešnom.
Osim toga, dodadoh, to bi bila velika šteta. Ovo je divna planeta. S izuzetkom ove grozne pustinje, naravno.
Znaš, tako smo i shvatili da ste ovde, reče, opet razmišljajući o tim mučnim novinskim naslovima. Kada u večernjim vesti-ma nije bilo ničeg osim inspirativnih priča o ljudima i njihovim osećanjima, kada su se pedofili i narkomani postrojili u redove ispred bolnica da se predaju, kada je sve počelo da se pretvara u Mej beri tada ste se odali.
- Kako grozna promena! - uzvratih ironično, okrećući se prema sledećem ormariću. Povukoh unazad zaglavljena vrata i pronadoh zlatnu žilu.
— Krekeri — povikah, zgrabivši izbledelu, poluzgnječenu kutiju slanih krekera. Iza nje je bila još jedna kutija koja je izgledala kao da je neko stao na nju. - Tvinki kolači - vrisnuh.
Pogledaj! Melani me nagovarala, pokazujući mi zamišljenim prstom na tri prašnjave flaše izbeljivača u samom dnu ormarića.
Sta će ti izbeljivač?, upitah već cepajući kutiju s krekerima. Da ga baciš nekome u oči? Ili da ga zvekneš flašom po glavi?
Na moje zadovoljstvo, krekeri, iako izmrvljeni, još uvek behu u svom plastičnom omotu. Pocepala sam jedan i počela da istresam mrvice u usta, gutajući ih polusažvakane. Nisam uspevala dovoljno brzo da ih ubacim u želudac.
Otvori flašu i pomiriši je, uputi me. Tako je moj tata čuvao vodu u garaži. Ostaci izbeljivača sprečavaju da se u vodi išta razvije.
Samo trenutak. Pojela sam mrvice iz jednog omota i prešla na sledeći. Bile su veoma bajate, ali u poređenju s ukusom u mojim ustima behu poput ambrozije. Kad sam pojela i treči, postala sam svesna soli koja mi je razjedala ranice na usnama i po uglovima usta.
Izvukoh jednu od flaša s izbeljivačem, nadajući se da je Melani u pravu. Ruke mi behu toliko slabe i mlitave da sam jedva uspevala da ih podignem. Koliko se naše stanje već pogoršalo? Koliko ćemo još daleko moći da odemo?
Čep na flaši beše tako čvrsto zavrnut da sam se pitala je li se štopio s njom. Ipak, na kraju sam uspela da ga odvrnem zubima. Pažljivo sam pomirisala otvor pošto nisam baš želela da se onesvestim od isparenja izbeljivača. Miris hemikalije bio je veoma slab. Pomirisah udahnuvši dublje. Definitivno je bila voda. Ustajala i bajata, ali ipak voda. Uzeh jedan mali gutljaj.
Nije baš kao sa svežeg planinskog izvora, ali je vlažno. Počeh požudno da gutam.
Polako, upozori me Melani i ja moradoh da se složim s njom. Posrečilo nam se s ovim skrivenim zalihama, ali nije imalo smisla straćiti ih. Sem toga, želela sam nešto čvrsto sada kada me je so manje razjedala. Okrenuh se prema kutiji s tvinki kolačima i polizah tri spljeskana kolača s unutrašnjosti omota.
Poslednji ormarić beše prazan.
Čim su grčevi od gladi malo utihnuli, Melanino nestrpljenje poče da mi se uvlači u misli. Ne osećajući nikakav otpor ovoga puta, brzo sam natovarila svoj plen u ranac, bacivši prazne boce od vode u sudoperu da bih napravila mesta. Flaše od izbeljivača bile su teške, ali njihova težina beše utešna. Značila je da se večeras neću opet ispružiti na pustinjskom tlu gladna i žedna. Zahvaljujući energiji iz šećera koja je počinjala da mi kola venama, iskočila sam napolje u svetlost popodneva.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.twilight-saga4ever.com/forum.htm
 
11.Dehidracija
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Twilight couples :: Twilight saga :: Twilight filmovi i knjige :: The Host-
Skoči na: