...Twilight love...
 
PrijemPortalKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 12.Neuspeh

Ići dole 
AutorPoruka
.::LoSt In mAgIc world::.
Admin
avatar

Posts : 829
Points : 1090
Age : 21
Location : in Hollywood
Upozorenje :

PočaljiNaslov: 12.Neuspeh   Pon Apr 26, 2010 7:19 am

+
----
-

Nemoguće! Pogrešno si shvatila! Pomešala si redosled! To ne može biti to!
Zurila sam u daljinu, bilo mi je muka od neverice koja se brzo pretvarala u užas.
Juče ujutru sam pojela poslednji spljeskani tvinki za doručak. Juče popodne sam pronašla dupli vrh i opet skrenula ka istoku. Melani mi je dala ono za šta je obećala da je poslednji obris koji bi trebalo pronaći. Na tu vest sam skoro pa pomah-nitala od radosti. Prethodne večeri sam ispila poslednje zalihe vode. Bio je to četvrti dan.
Ovog jutra nije bilo ničega osim zaslepljujućeg sunca i očajničke nade. Vreme je isticalo i ja sam sve paničnije gledala u horizont u potrazi za poslednjim putokazom. Nisam videla nijedno mesto gde bi se mogao uklopiti; prava linija visoravni okružena s obe strane tupim vrhovima kao stražarima. Za tako nešto bio bi potreban prostor, a planine prema istoku i se-veru bile su zbijene s nazubljenim vrhovima. Nisam uspevala da vidim gde bi ravna visoravan mogla da krije između njih.
Sredinom jutra - sunce je i dalje bilo na istoku, zasleplju-jući me - zaustavila sam se da se odmorim. Osećala sam takvu slabost da me je to uplašilo. Svaki mišić u telu je počeo da me boli, ali to nije bilo samo od hodanja. Osećala sam bol od iscrpljenosti i spavanja na zemlji, ali oni su se razlikovali od ovog novog bola. Moje telo je kopnilo, a ovaj bol je predstavljao pobunu mojih mišića protiv tog mučenja. Znala sam da neću još dugo moći da pešačim.
Okrenula sam leđa istoku da bih na trenutak sklonila sunce s lica.
Tada sam je ugledala. To je nesumnjivo bilo to, duga ravna linija visoravni oivičena vrhovima. Bila je tamo, toliko udaljena na dalekom zapadu da je delovala kao fatamorgana, koja lebdi, nadvija se nad pustinjom poput kakvog crnog oblaka. Svaki korak koji smo načinile vodio nas je u pogrešnom sme-ru. Poslednji putokaz bio je ka zapadu na udaljenosti većoj od one koju smo prošle tokom celog našeg putešestvija.
- Nemoguće - prošaputah opet.
Melani se skamenila u mojoj glavi, nemoćna da razmišlja, zabezeknuta, očajnički pokušavajući da odbaci ovo novo saznanje. Čekala sam na nju, dok sam očima pratila nesumnjivo poznate oblike sve dok me iznenadna težina njenog prihvatanja i žalosti ne baciše na kolena. Njen tihi uzvik poraza odjeknu mi u glavi i dodade još jedan sloj bola. Disanje mi postade nepovezano - nečujno jecanje bez suza. Sunce mi se prikradalo uz leđa; njegova toplota upila se duboko u tamu moje kose.
Kada sam povratila kontrolu, moja senka je bila samo mali krug ispod mene. Uz mnogo napora stadoh na noge. Sićušno, oštro kamenje useklo mi se u kožu na nogama. Nisam se trudila da ga stresem. Onako na vrućini, dugo sam zurila sam u lebdeću visoravan koja mi se rugala sa zapada.
I najzad, ne sasvim sigurna zašto sam to uradila, krenula sam da koračam napred. Znala sam samo ovo: ja sam bila ta koja je krenula, i niko drugi. Melani je bila toliko mala u mom umu - jedna sićušna kapsula bola umotana čvrsto u samu sebe. Od nje mi nije bilo pomoći.
Koraci su mi bili spori, krc, krc po ispucalom tlu.
- Na kraju krajeva, on je ipak samo jedan stari luđak - pro-mrmljah za sebe. Neobični drhtaj protrese mi pluća i hrapavi kašalj se probi do grla. Bujica snažnog kašlja pokulja napolje, ali sve dok nisam osetila peckanje u očima zbog suza koje nisu mogle da krenu, nisam shvatila da se smejem.
- Tamo... nikad... nije... ničega ni bilo! - izustih dahćući između dva napada histerije. Posrtala sam napred kao pijanac, ostavljajući za sobom krivudave tragove stopala.
pobunu mojih mišića protiv tog mučenja. Znala sam da neću još dugo moći da pešačim.
Okrenula sam leđa istoku da bih na trenutak sklonila sunce s lica.
Tada sam je ugledala. To je nesumnjivo bilo to, duga ravna linija visoravni oivičena vrhovima. Bila je tamo, toliko udaljena na dalekom zapadu da je delovala kao fatamorgana,koja lebdi, nadvija se nad pustinjom poput kakvog crnog oblaka. Svaki korak koji smo načinile vodio nas je u pogrešnom sme-ru. Poslednji putokaz bio je ka zapadu na udaljenosti većoj od one koju smo prošle tokom celog našeg putešestvija.
- Nemoguće - prošaputah opet.
Melani se skamenila u mojoj glavi, nemoćna da razmišlja, zabezeknuta, očajnički pokušavajući da odbaci ovo novo saznanje. Čekala sam na nju, dok sam očima pratila nesumnjivo poznate oblike sve dok me iznenadna težina njenog prihvatanja i žalosti ne baciše na kolena. Njen tihi uzvik poraza odjeknu mi u glavi i dodade još jedan sloj bola. Disanje mi postade nepovezano - nečujno jecanje bez suza. Sunce mi se prikradalo uz leđa; njegova toplota upila se duboko u tamu moje kose.
Kada sam povratila kontrolu, moja senka je bila samo mali krug ispod mene. Uz mnogo napora stadoh na noge. Sićušno, oštro kamenje useklo mi se u kožu na nogama. Nisam se trudila da ga stresem. Onako na vrućini, dugo sam zurila sam u lebdeću visoravan koja mi se rugala sa zapada.
I najzad, ne sasvim sigurna zašto sam to uradila, krenula sam da koračam napred. Znala sam samo ovo: ja sam bila ta koja je krenula, i niko drugi. Melani je bila toliko mala u mom umu - jedna sićušna kapsula bola umotana čvrsto u samu sebe. Od nje mi nije bilo pomoći.
Koraci su mi bili spori, krc, krc po ispucalom tlu.
- Na kraju krajeva, on je ipak samo jedan stari luđak - pro-mrmljah za sebe. Neobični drhtaj protrese mi pluća i hrapavi kašalj se probi do grla. Bujica snažnog kašlja pokulja napolje, ali sve dok nisam osetila peckanje u očima zbog suza koje nisu mogle da krenu, nisam shvatila da se smejem.
- Tamo... nikad... nije... ničega ni bilo! — izustih dahćući između dva napada histerije. Posrtala sam napred kao pijanac, ostavljajući za sobom krivudave tragove stopala.
Ne. Melani se izvukla iz svoje tuge da bi odbranila veru koje se još uvek držala. Ja sam to pogrešno razumela ili tome slično. Moja greška.
Sada sam se smejala njoj. Vreli vetar usisa taj zvuk.
Stani, stani, pomisli ona, pokušavajući da mi odvuče pažnju sa smešne strane svega toga. Zar ne misliš... Hoću reči, misliš li da su možda oni probali da pođu ovim putem?
Smeh mi presede od njenog neočekivanog straha. Stadoh da se gušim od vrelog vazduha, dok su mi grudi pulsirale od napada histerije. Dok sam opet uspostavila disanje, svaki trag mog crnog humora beše nestao. Instinktivno, preletela sam pogledom praznu pustinju, tražeći neki dokaz da nisam prva koja je protraćila život na ovakav način. Ravnica je bila neve-rovatno velika, ali nisam mogla prestati grozničavo da tragam za... ostacima.
Ne, naravno da ne. Melani je već tešila samu sebe. Džared je suviše pametan. On nikada ne bi došao ovde nepripremljen poput nas. Nikada ne bi Džejmija izložio opasnosti.
Sigurna sam da si u pravu, rekoh joj, želeći da poverujem u to koliko i ona. Sigurna sam da niko u celom svemiru ne bi I mogao biti ovoliko glup. Osim toga, on verovatno nikada nije ni I došao da traži. Verovatno nikada nije ni shvatio. Volela bih da I nisi ni ti.
Stopala nastaviše da se kreću. Jedva da sam bila svesna te \ radnje. Tako je malo značila u poređenju s daljinom pred nama. Čak i kad bismo se nekom čarolijom prebacile do samog podnožja te visoravni, šta onda? Bila sam potpuno sigurna da tamo nema ničega. Pored visoravni niko ne čeka da nas spase.
- Umrećemo — rekoh. Bila sam iznenađena što u mom hrapavom glasu nije bilo straha. To je bila samo činjenica kao i bilo I koja druga. Sunce je vrelo. Pustinja je suva. Mi ćemo umreti.
Da, i ona je bila smirena. Ovo, smrt, bilo je lakše prihvatiti nego one naše napore vodene ludilom.
- To te ne uznemirava?
Razmislila je na trenutak pre nego što je odgovorila.Barem sam umrla pokušavajući. Ipobedila sam. Nikada ih nisam odala. Nikada ih nisam povredila. Dala sam sve od sebe da ih pronađem. Pokušala sam da održim svoje obećanje... Umirem za njih.
Izbrojala sam devetnaest koraka pre nego što sam mogla da odgovorim. Devetnaest tromih, uzaludnih škriputavih koraka po pesku.
- Zbog čega onda ja umirem? - zapitah se dok se osećaj peckanja vraćao u moje sasušene suzne kanale. - Pretpostavljam da umirem zato što sam izgubila, zar ne? Zbog toga?
Izbrojala sam trideset četiri škriputava koraka pre nego što je našla odgovor na moje pitanje.
Ne, razmišljala je polako. Meni ne izgleda tako. Mislim... pa, mislim da možda... umireš jer umireš od želje da budeš ljudsko biće. Gotovo da se osmehnula pošto je zapazila blesavu dvosmislenost te izjave. Posle svih planeta i svih domaćina koje si ostavila za sobom, konačno si pronašla mesto i telo za koje bi umrla. Mislim da si pronašla svoj dom, Lutalice.
Deset škriputavih koraka.
Više nisam imala snage ni da otvorim usta. Kakva šteta onda što nisam mogla da ostanem duže.
Nisam bila načisto s njenim odgovorom. Možda je pokušavala da me oraspoloži. U stilu, daj da je utešim kad sam je već dovukla ovde da umre. Pobedila je; nikada nije nestala.
Počela sam da posrćem. Mišići su me preklinjali za milost, kao da sam imala načina da im ublažim bol. Mislim da bih se zaustavila baš tu, ali Melani je, kao i uvek, bila čvršća od mene.
Sada sam mogla da je osetim ne samo u glavi već i u udovima. Korak mi se produžio; više nisam toliko krivudala u hodu. Samom snagom volje vukla je moje polumrtvo telo prema nedostižnom cilju.
Pojavila se neočekivana radost u ovoj besmislenoj borbi. Kao što sam ja mogla da osetim nju, tako je i ona mogla da oseti moje telo. Naše telo sada; moja slabost je njoj predala kontrolu. Uživala je što može slobodno da pomera naše ruke i noge napred, bez obzira na jalovost tih pokreta. Osećala se blaženo prošto zato što je opet mogla da ih pomera. Čak je i bol od spore smrti pred kojom smo se nalazile splasnuo pred tim.
Sta misliš da se nalazi tamo?, upita me dok smo koračale prema kraju. Šta ćeš videti, nakon što umremo?
Ništa. Ta reč beše prazna, teška i sigurna. Postoji razlog zbog koga to zovemo konačnom smrću.
Zar duše ne veruju u život posle smrti?
Imamo toliko mnogo života. Sve više od toga bilo bi... previše očekivati. Mi doživljavamo smrt u malom svaki put kada napustimo domaćina. Onda opet oživimo u drugom. Kada ovde umrem, to će biti kraj.
Nastupila je duga pauza dok su se naše noge kretale sve sporije i sporije.
Šta je s tobom?, konačno je upitah. Da li još uvek veruješ u nešto, čak i posle svega ovoga? Moje misli se vratiše na njena se-ćanja o kraju sveta ljudi.
Izgleda da ima stvari koje ne mogu umreti.
U našim mislima, njihova lica behu blizu i jasno su se videla. Ljubav koju smo osećale prema Džaredu i Džejmiju zaista se činila neprolaznom. Za trenutak sam se zapitala da li je smrt dovoljno jaka da razdvoji nešto tako živo i snažno. Možda će ova ljubav nastaviti da živi s njom u nekom mestu iz bajke s bisernim kapijama. Sa mnom neće.
Da li bi bilo olakšanje osloboditi se te ljubavi? Nisam bila sigurna. Izgledala je kao deo onoga što sam sada bila.
Izdržale smo svega nekoliko sati. Čak ni Melaninina izuzetna mentalna snaga nije mogla da izvuče više od našeg propalog tela. Jedva smo gledale na oči. Činilo nam se da ne možemo da pronađemo kiseonik u tom suvom vazduhu koji smo usisavale i izbacivale nazad. Bol je izazvao promuklo cviljenje koje nam se ote s usana.Nikada ti nije bilo ovoliko loše, zadirkivala sam je iznemoglo dok smo se teturale prema nekom sasušenom drvetu, koji metar višem od niskog žbunja. Zelele smo da se dokopamo tih tankih linija hlada pre nego što padnemo.
Ne, složi se ona. Nikada ovoliko loše.
Ostvarile smo svoju nameru. Mrtvo drvo bacalo je svoju paučinastu senku preko nas i noge nas izdadoše. Opružile smo se ničice, ne želeći više nikada da osetimo sunce na licu. Glava nam se sama okrenu u stranu u potrazi za gorućim vazduhom. Zurile smo u prašinu na nekoliko centimetara od našeg nosa i slušale svoje dahtanje.
Posle nekog vremena, kratkog ili dugog, to nismo znale, sklopile smo oči. Kapci su nam iznutra bili crveni i svetli. Nismo osećale slab mrežasti hlad; možda nas više nije doticao.
Koliko dugo?, upitah je.
Ne znam, nikad ranije nisam umirala. Jedan sat? Ili duže? Znam koliko i ti.
Gdeje kojot kad ti stvarno treba? Možda budemo imale sreće... odbegla kandžozver ili tako nešto... Misao joj se nepovezano izgubila.
To je bio naš poslednji razgovor. Bilo nam je suviše teško da se koncentrišemo dovoljno da bismo obrazovale reči. Bolelo je više nego što smo mislile. Svi mišići u telu su nam se bunili, grčeći se i stežući kao da se bore protiv smrti.
Mi se nismo borile. Prepustile smo se i čekale, a misli su nam uranjale i izranjale iz sećanja bez nekog određenog reda. Dok smo još bile svesne, pevušile smo uspavanku u sebi. To je bila jedna od onih kojima smo tešile Džejmija kada je zemlja bila suviše tvrda, vazduh previše hladan ili strah suviše jak da bi zaspao. Osećale smo njegovu glavu kako se naslanja tik ispod našeg ramena i oblik njegovih leđa ispod naše ruke. A onda nam se učinilo da se naša glava naslonila na neko šire rame i da neka nova uspavanka teši nas.
Kapci su nam pocrneli, ali ne od smrti. Noć je pala, i to nas je rastužilo. Bez dnevne toplote verovatno ćemo duže izdržati.
Bilo je mračno i tiho, beskrajno dugo. A onda se začuo neki zvuk.
Jedva da nas je dozvao svesti. Nismo bile sigurne da li smo ga umislile. Možda je to ipak kojot. Da li to želimo? Ne znamo. Izgubile smo tok misli i zaboravile na taj zvuk.
Nešto nas prodrma, cimnu naše obamrle ruke i povuče nas za njih. Nismo mogle da formiramo reči da bismo poželele brzu smrt, ali tome smo se nadale. Čekale smo na ujed zuba. Ume-što toga, vuča se pretvorila u guranje i osetile smo kako nam se lice okreće prema nebu.
Nešto nam se slivalo preko lica - vlažno, hladno i nemoguće. Kapalo nam je po očima, spirajući zrnca peska s njih. Kapci nam zatreperiše, trepćući pod kapljicama.
Nismo marile za zrnca peska u očima. Brada nam se uspravi, očajnički tragajući, usta se otvarahu i zatvarahu naslepo, jadno i slabašno, kao u tek izleglog ptića. Učinilo nam se da smo čule uzdah.
A onda nam voda poteče u usta i mi smo je gutale i grcale. Voda je nestala dok smo se gušile i naše slabe ruke posegnuše za njom. Ujednačeni, teški udarci lupali su nas po leđima sve dok nismo došle do vazduha. Ruke nastaviše da grabe vazduh u potrazi za vodom.
Ovoga puta smo definitivno čule uzdah.
Nešto se prisloni na naše ispucale usne i voda ponovo poteče. Gutale smo požudno, ovoga puta pazeći da je ne udahnemo. Nije da smo marile hoćemo li se ugušiti, već nismo htele da nam voda opet bude izmaknuta.
Pile smo dok nam se želudac nije naduo i zaboleo nas. Voda prestade da teče i mi promuklo zakreštasmo u znak protesta. Još jedan rub flaše bi prislonjen na naše usne i mi stadosmo mahnito da pijemo sve dok i ona ne beše prazna.
Još jedan gutljaj i želudac bi nam eksplodirao, ali smo ipak treptale i pokušavale da se usredsredimo, da vidimo možemo li da pronađemo još. Bilo je suviše mračno; nismo mogle da vidimo ni jednu jedinu zvezdu. Onda smo trepnule i shvatile da je tama mnogo bliže nego nebo. Neka figura se nadvila nad nama, crnja od noći.
Začu se slab zvuk tkanine koja se tare i peska koji se pomera pod nečijim donom. Figura se odmače i začusmo oštar parajući zvuk — zvuk rajsferšlusa, zaglušujući u potpunoj tišini noći.
Svetlost nam se zari u oči poput sečiva. Jauknusmo od bola i šaka nam polete da prekrije zatvorene oči. Čak i ispod kapaka, svetlost beše suviše jaka. Svetla nestade i mi osetismo dah od sledećeg uzdaha koji nam je dopro do lica.
Pažljivo smo otvorile oči, zaslepljenije nego pre. Ko god da se nalazio naspram nas sedeo je veoma mirno i ćutao. Počele smo da osećamo napetost trenutka, ali on se činio dalekim, kao da nas se ne tiče. Bilo je teško brinuti o bilo čemu drugom osim o vodi u želucu i tome gde bismo mogle da pronađemo još. Pokušale smo da se koncentrišemo, da vidimo šta nas je to spasilo.
Prva stvar koju smo uspele da razaznamo, posle minuta provedenih u treptanju i čkiljenju, bila je gusta belina koja je visila s tamnog lica poput miliona bledih iverica u noći. Kada smo shvatile da je to brada - poput Deda Mrazove, pomislismo pometeno - sećanje nam je dostavilo ostale delove lica. Sve se uklopilo: taj veliki zatupast nos, te široke jagodične kosti, te guste bele obrve, te oči duboko usađene u naboranoj koži. Iako smo videle samo nagoveštaje od svake crte lica, znale smo kako će izgledati na svetlosti.
- Striče Džeb - zakreštasmo iznenađeno. - Pronašao si nas. Stric Džeb, koji je čučao pored nas, zaljuljao se unazad na
petama kada smo izgovorile njegovo ime.
- Eto ti ga sad - reče, a njegov hrapavi glas dozva štotinu uspomena. - Eto ti ga sad, biće belaja.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.twilight-saga4ever.com/forum.htm
 
12.Neuspeh
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Twilight couples :: Twilight saga :: Twilight filmovi i knjige :: The Host-
Skoči na: