Prolog
Posle predugih casova,na putu do kola,morao sam da u sebi konacno
prelomim,morao sam da nateram sebe da moja dela budu posledica moje
neizmerne ljubavi prema njoj i zelje da zivot ne provede u
strahovanju,a ne posledica moje uzasne monstruozne sebicnosti da je
vecno imam uz sebe uprkos svoj opasnosti koju to vuce za sobom...Nisam
smeo da budem tako prokleto sebican,egoistican...Na tom istom putu do
kola,progovorili smo nekolicinu reci,vodjeni napetoscu i neizvesnoscu
koje su nemilosrdno strujale vazduhom izmedju nas,parajuci nam grla
svojom tezinom,i neznatno cak i nagovestavajuci ishod razgovora za koji
nikako nisam bio potpuno spreman,a koji ona nikako nije
naslucivala...Samo jedan pogled na njeno besprekorno bledo lice
nacinilo bi me jos nesigurnijim u svoju odluku i jos sebicnijim po
pitanju nje same..
Stigli smo do Carlijeve kuce i,izlazeci iz
kola,uzeo sam je za ruku i poveo u 'setnju'..Za period duzi od
veka,koliko sam ziv,ako se to tako moze reci,nisam naucio da iz sebe
odagnam strah onda kada je to bilo potrebno.Da,plasio sam se..Uzasno
sam se bojao,i strasno me je bolela cinjenica da cu se za nekoliko sati
naci tako daleko od nje,protiv svoje i njene zelje...
Naslonio sam
se na drvo,nemocan da bilo sta kazem, sa ,nadam se,necitljivim izrazom
na licu.Trudio sam se da delujem sto hladnokrvnije i ravnodusnije,zarad
lakoce rastanka,mada mi se na trenutke cinilo da ne uspevam u tome,ili
u suprotnom,da to zaista nece biti dovoljno.
Dobacila mi je
nesto,pokusavajuci da probije led,iako je bio predebeo i presnazan za
nekoliko takvih beznacajnih reci.Cak i ne razaznavsi njihovo
znacenje,odgovorio sam joj:
-Bela,mi odlazimo...
I sam sam primetio preveliku kolicinu bola u sopstvenom glasu..
-Zasto sada?Jos godinu dana.
Brzo
sam joj izneo nekakvo glupo pojasnjenje o odlasku,ni sam ne verujuci u
svoje reci.Cak mi se na trenutak ucinilo da nije shvatila sta sam
rekao.Gledala je u mene tupo,a ja sam polako ali sigurno,ponirao u
tamu,vecnu i neizmernu,pretesku cak i za moj vampirski um.
Zurio sam
u nju hladno,pokusavajuci da u sebi ugusim protest u koje je stupalo
moje umrtvljeno srce,ozivljeno njenim postojanjem koje je ujedno cinilo
i samu sustinu mog postojanja.
Cutala je i nepomicno stajala
nekoliko dugih trenutaka.Iako nisam bio nestrpljiv,iziritirala me je
njihova duzina.Zadrzao sam ravnodusan izraz lica.Cak i onoga trenutka
kada je rekla da ce poci sa mnom.
-Ne mozes s nama,Bela.Tamo gde mi idemo....To nije pravo mesto za tebe.
Uprkos
mojoj hladnokrvnosti,iz svakog atoma njenog bica izbijala je neizmerna
bol,tako jaka da sam je mogao udahnuti.Sa mnom nije bilo nista
drugacije.Nisam umeo da prelomim iako sam to jako zeleo.Bojao sam se
posledica ovog razgovora ali nisam smeo da sebi jos jednom dozvolim
slabost.Nisam smeo da sebi jos jednom dozvolim egoizam...Bio je to
luksuz koji sebi nisam mogao da priustim.
Uporno je ponavljala moje
obecanje da je necu napustiti.I sam sam ga bezbroj puta ponovio
sebi.Znao sam da me voli,mada mi je svojom reakcijom samo potvrdila
svoju ljubav.Kada bi samo slutila koliko je volim.Sam sebe nisam
prepoznavao.Moj um i misli izoblicile su se pod tezinom ljubavi koja mi
je nemilosrdno i potpuno obuzimala bice i srucila se na mene poput
obilnog letnjeg pljuska..Dao bih svoju vecnost za smrtno i kratko
postojanje u njenoj neposrednoj blizini,makar je samo posmatrao.
Shvatio
sam...ista ljubav koja je bila pokretac svega sto se u meni uopste i
pokretalo,bila je motiv da prelomim.Nadjacala je moju zelju za njenim
prisustvom.Moju potrebu,bolje receno.
-Bela,ne zelim te sa
sobom-Cinilo mi se da isprva nije shvatila sta joj govorim.Da,izgovorio
sam laz vecu od bilo koje koju cu ikada izgovoriti.Polako je shvatila
sta sam rekao.
-Nisi prava osoba za mene,Bela-
Znao sam da sam
ovim recima jedino potvrdio njene ranije neosnovane sumnje.Nista vise
nije rekla.Celo telo mi je otupelo od njenog izraza lica.Bila je to
tako tupa,satiruca bol,mada vesto zamaskirana,jos uvek divovska.
Zamolio sam je da se cuva.Morao sam.Bilo je jace od mene.
Zakleo
sam joj se da me poslednji put vidi,makar u realnosti i da ce se
kockice njenog zivota ponovo sklopiti na nacin na koji su bile
sklopljene pre mene.Bice kao da nisam ni postojao.Ta cinjenica zabolela
me je do srzi.
-Zbogom,Bela-rekao sam tihim,mirnim glasom.
-Cuvaj se...
Tih povetarac je prostrujao sumom...Tiho i tromo...
Nestao sam za njim...
1.Preziveti ili...
-Hej!!Budjenje!!....Sta se to desilo??Odmarao si???Hm...-Prolamalo se
kroz sobu Alisino i vise nego veselo cavrljanje sa samom sobom.
-Da.Ne
bi te ubilo da si malo pazljivija pri vrsenju ovakvih stvari.I sama
znas da nisam preterano naviknut na rituale te vrste!-Natmureno sam
prokomentarisao.
Cak mi nije polazilo za rukom ni da zvucim
ljutito,uprkos mojoj silnoj zelji da drugima stavim do znanja cinjenice
o svom odnosu ka okolini-nisam zeleo da vidim nikoga!Nikoga sem...
Da.Osim
nje...Zakleo sam joj se da me vise nece videti,nema povratka.Bolelo me
je sto sam morao da iz njenog zivota uklonim bilo kakav trag svog
posojanja.Mada sam to obecanje odrzao delimicno...
Sada sam vec bio
uveren u to da me je ljubav preoblikovala.Uprkos cinjenici da sam jos
uvek bio prezira vredna neman sa svom svojom bizarnom monstruoznom
prirodom,nisam uspevao da odagnam strah.U pocetku sam ga,ne
razaznavajuci motiv njegovog postojanja,potiskivao i zabranjivao
sebi.Savrseno dobro sam znao da je strah taj koji ambiciju za zivotom
mrvi u suicidan prah koji ,poput prasine,putem disanja neizbezno zavrsi
u tvom grlu.Jedino resenje bilo bi da ne disem,sto je u komunikaciji sa
ljudima bilo jednostavno nedopustivo.Mada ja,u sustini,nisam ni
ostvarivao komunikaciju ikakve vrste sa bilo kim.Znao sam i da strah sa
sobom vuce jos straha,neminovnost potpunog mentalnog kraha.Zabranjivao
sam sebi strah.Ako se uopste radilo o strahu.Ono sto nisam umeo da
potisnem bila su...secanja.Secam se,rekao sam Be...Rekao sam joj na
rastanku da nasa vrsta lako nalazi razbibrigu kada su u pitanju
uspomene.Bila je to laz.Laz,bas kao i sve drugo sto sam upotrebio poput
seciva sekuci nasu neraskidivu vezu.Pitam se da li je uopste i
prekinuta?Secam se...Ha,nasmejao sam se ironicno.Zar secanje u glavi
nije samo neka zatrovana psihoticna slika lisena boja,osecanja,lisena
ikakvog krika?Moj um vizualirao je secanja poput fatamorgane,tu u
hladnoj mracnoj kutiji sa cetiri zida-hotelskoj sobi,bas pred mojim
ocima,terajuci me na pomisao da su te iste slike realne.U nekim
trenucima gubio sam limit izmedju stvarnosti i fikcije zajedno sa moci
raspoznavanja istih.Mrzeo sam secanja,a bio nemocan da ih
odagnam,sprecen zeljom da je nikada ne zaboravim,da se vecito secam
njenog lika,njenog mirisa..Njenog pogleda kada mi kaze da me...voli.Bas
ta ista secanja probadala su me poput hiljada seciva,a ja nisam zeleo
da odu,nisam zeleo da nestanu.Bio sam spreman na beskonacnu neizmernu
bol zarad prisustva secanja na njen lik.Kakav sam samo mazohista bio!
Po
odlasku iz Forksa,gotovo sve vreme provodio sam sam u hotelskoj sobi.U
monotonoj nedokucivoj tisini koja kao da je tutnjila oko mene,bolje
receno.Grcevito sam se borio za spas od propasti sa svojim licnim
unutrasnjim demonima.U meni je,nasuprot mojoj mermernoj ledenoj
konstrukciji,plamteo moj licni ovozemaljski pakao.Ludeo sam.Svaki atom
mog polumrtvog,ako se tako moze reci,bio je zatrovan
bolju.Tupom,satirucom bolju.Svaka moja misao ukljucivala je Nju i bila
previse bolna i teska za moju,posle svega,dosta krhku psihu,koliko je
psiha jednog slomljenog vampira to mogla da bude.Plasio sam se da moja
orijentacija u vremenu i prostoru potpuno ne zamre,jer shvatio sam da
je um vec presao granicu dozvoljenog u brkanju stvarnosti i
fikcije.Tonuo sam.Nijedna nit svetlosti da obasja tminu koja se
nadvijala nada mnom,u koju sam tonuo sve dublje,tminu
hladnu,jezivu,poput nekakvog tresetista..Setio sam se Bellinog lika
onog dana kada sam joj rekao sve ono sto me je jos uvek ganjalo.Onog
dana kada sam otisao,grceva na njenom licu prouzrokovanih mojim
recima.To me je dokrajcilo.Svaka iluzija o realnosti se
rasprstala.Ostale su krhotine obojene u boju pepela,jer u tom
nestvarnom svrtu u koji sam bio ususkan,stvarnost je za mene
predstavljala bas to - pepeo,ideju o stvarnom izgorelu u buktinji
plamena psihoze koja me je obuzimala i preplavljivala poput osecaja
neznanosti o onome sto zapravo i nisam zeleo da znam.Ponirao sam sve
dublje u rupu bez dna samo pri pogledu na njeno lice koje sam tako
jasno video pred sobom.Predao sam mu se,predao sam se ponoru jer mi je
podario jednu malenu nit nade da me vise nece boleti ukoliko mu se
prepustim,da necu morati da zivim boreci se sa svesnoscu o onome sto me
progoni,sa svesnoscu o secanju.Obmanuo me je.I dalje me je bolelo-samo
drugacije.Bilo mi je potrebno puno vremena da se trgnem u mraku u kojem
nije bilo mesta nicemu sto uopste lici na trzaj,zato mi je i pruzio
otpor.Bilo je uzasno tesko.Mrzeo sam sebe jer sam napravio takvu
gresku.Kako je atipicno bilo za mene da se predajem.Bio je to razlog
vise da se mrzim.Pogresio sam,a svakom sam greskom bio sve blizi
trenutku kada cu biti bacen zverima samoce,zverima koje ce me tako
okrutno napasti,i u nekoliko navrata svojim halapljivim celjustima
okrutno i nemilosrdno pokidati ono malo sastavljenog .Savrseno dobro
sam znao da me Karlajl i Esme nikada ne bi napustili,poput ostalih.Ne
bi me ostavili samog.Ali sam isto tako znao da ih uzasno boli dok me
gledaju ovakvog,da ne mogu da pruze otpor tuzi koja ih obuzima pri
svakom pogledu na moje prazne oci i bezivotno telo,ako je to uopste i
moglo da bude.Zanemario sam rupu u grudima,iskopanu onog dana kada sam
otisao,iskopanu vadjenjem mog srca i zatvaranja u kutiju koja je data
Belli.Bas kao sto sam i rekao,moje srce je njeno,i uvek ce biti,uprkos
mojoj blizini odnosno daljini.Grabio sam van i uzasno zeleo da svoje
'roditelje' oslobodim tog uzasavajuceg osecaja krivice koji se prozimao
kroz svaku njihovu rec i neprekidno okupirao njihove misli.Neizmerno
sam ih voleo.Nisam mogao da podnesem da sva svoja razmisljanja i
delanja usmere ka meni,ovako izmucenom,bednom i jadnom,nevrednom ikakve
paznje.Zato sam uporno grabio van,zaleo sam da isplivam iz mora
slomljenih emocija u kome sam se davio.Morao sam.
Bilo je lakse gore
na povrsini zamisliti Njen lik i grabiti ka njemu.Ona je cak i
trenucima poput tih bila jedino sto me je pokretalo,ona i...tracak nade
da ce sve biti kao nekad.Uh,rupa u grudima bi zabolela pri samom
izgovaranju ove misli...Grabio sam,isplivavao..Taman bio na povrsini,a
onda opet uvucen nazad..Cinilo mi se da je beznadezno i da mi um sada
pored svega tka i niti beznadja,vezuje ih za moja stopala poput sidra
ne dopustajuci mi isplivam.Zato sam,sto vernije sam mogao,konstruisao
Njenu krhku pojavu pred sobom i terao telo,uprkos opiranju,da pliva ka
njoj....
Uprkos svemu,jos uvek je bila jedini spasilac mog postojanja..
2.Odluke i prkos
Da.Uspeo sam,Bela..Uspeo sam da isplivam na povrsinu.Tako je tesko udisati vazduh koji je zamenio smrad boli...
Ali
ovo nije sve.Ne,ovo je samo jedan mali bedni delic onog imaginarnog
sveta u kom sam nestajao,a kroz koji sam se ponovo promolio.Samo
majusni delic plavog nebeskog svoda u crnoj rupi.Jedna bitka vecnog
rata.Da,neizmernu bol zamaskirao sam ekvanimitetom citave kugle
zemaljske.Spakovao sam stvari,seo u avion i otisao,prethodno odglumivsi
najvecu ulogu mog zivota,ulogu pacenika sa preboljenom ljubavlju koju
ostavlja iza sebe i pocinje novi zivot.Kakva je to samo predstava
bila!A publika sacinjena od clanova porodice Kalenovih aplaudirala mi
je ocekivanom reakcijom na moje savrseno glumacko umece-dozvolom da
odem i zapocnem novi zivot.Samo,izvevsi interpretaciju svog zivota,iako
on zaista jeste apstraktan pojam u vecnosti, shvatio sam mehanizam ovog
sveta-ljudi su one iste zveri iz mojih neprosanjanih kosmara,zveri
samoce koje vrebaju svaku gresku,svaki promasaj,kako bi ga ustremili na
mene,svirepo iskoriscavajuci svaku priliku da me zgaze kao bednog
insekta...Da me prozderu svojom nadmenoscu i prosecnoscu veoma dalekom
od moje natprosecnosti,ali opet u drugom smeru dalekom,jer moja umna
natprosecnost prenaglo je opala psihickim krahom koji sam doziveo,a jos
uvek ga zivim.
Savez protiv mene je sklopljen,ujedinjenje copora
zveri je izvrseno.Vrebaju me.Iza svakog ugla,iza najskrivenijih kutaka
moje duse,postojane jedino u mentalnom smislu,potpuno
oskrnavljene,iskasapljene,izranjivane i bacene u stranu.Protiv zveri
sam se morao boriti bez duse,ako je tako mogu nazvati.U suprotnom,bilo
bi isuvise rizicno.Morao sam ljudima oko sebe pruziti otpor,moram im
dokazati da nisu u pravu.Morao sam da ljudima stavim do znanja da im ne
mogu jednostavno predstavljati jos samo jedan obrok,jer oni su se
hranili ovakvima poput mene-nemocnima da pruze otpor i suvise
slomljenim iznutra da bi psihicki opstali.Nisam smeo da dozvolim da
Edvard Kalen postane jos samo jedno ime na obituarijumu
propasti.Da,Bela,ljubavi.Nemocan da zaista do kraja pokidam nasu,mislio
sam,vrlo verovatno neraskidivu vezu medju isprepletanim sudbinama
dvoje,po prirodi nespojivih,bica,odlucio sam da je sebicno cuvam u
najsrivenijem kutku one supljine u grudima,cekajuci da je srce ponovo
ispuni.Moje ispijeno srce,zedno tvoje ljubavi i gladno svega sto mu je
pruzala ta ista veza,isto ono srce koje je bilo samo tvoje i,ostavsi
kraj tebe, umrtvljeno,spokojno pocivalo.Uh,na ovu misao nasmejao bih se
sebi mislju o stvarnom potencijalu ostvarenja prethodne.Ali nisam zeleo
da budem realan,jer nisam bio vise nista do izmuceno telo,skoro
nepomicno,opruzeno na nekom krevetu,u nekoj hotelskoj sobi,stvorenje sa
utiskom da je njegov zivot sada,u ovim trenucima,bio jedino odraz slabe
svetlosti iznad vrtloga sazdanog od bola iznad te svakodnevne
beznadezne tmine...Ali,ja se nisam predavao,jedino zarad te krhke
veze.Mozda isuvise krhke.Prkosio sam celom prokletom svetu.
Bio sam
savreno sam.Ispunjen mrznjom,hteo sam da ih pobedim,smrvim,smozdim
savrsenstvom.Iako sam u podsvesti znao pravi motiv prkosa koji je
prstao u meni,podstakao sam ga ubedjenjem da su svi drugi,u savezu sa
zakonima prirode,krivi za sudbinu koja me je zadesila.
Uprkos i
daljem razbuktavanju pakla u meni,koji je svake sekunde pretio da me
zivog spali,poslednje atome svoje snage ustremio sam na opstanak u
svetu-osinjem gnezdu iz koga je svake sekunde mogla izleteti nekakva
podvala.
Svoju ideju mogao sam sprovesti u akt jedino jednim jedinim
korakom,korakom utisnutom u svetu pozorista.Svaki moj dan morao je biti
maestralno izvedena predstava.Svako moje delo i moja rec morali su biti
unapred napisani cinovi,i svako mesto na kugli zemaljskoj moralo je
biti pozorisna scena...
Morao sam da glumim svoj zivot,nikome ne
priustivsi cak ni blizinu moje licne stvarnosti...Nisam sebi mogao da
dozvolim da me jos jednom neko satre do srzi.Bilo bi to isuvise.Izgubio
bih limit svoje izdrzljivosti i strovalio se u ambis,izgazenih
prstiju,jer ljudi bi me promatrali odozgo,divili se posledici svoje
svireposti,i gazili moje mermerne,a slabasne,ruke kojima bih se drzao
za razum poput davljenika koji se drzi za svoju poslednju slamku spasa..
Da...Prkosicu
sopstvenom unutrasnjem paklu i samom Djavolu.Moj zivot bice maskarada
demona,a ja cu nositi masku starog Edvarda,nedodirljivog mermernog kipa
nadljudske savrsenosti i fascinantnosti...
