Sećam se bilo je prošle jeseni,
Sedimo u Sumrak kraj mora zagrljeni,
ja gledam kako mu oči u mraku izgledaju moćno,
polako me ljubi;dok izlazi Sunce Ponoćno.
Koža mu je hladna,ali tako prija,
Kako jutarnje sunce izlazi swe wiše sija,
Prwi zraci swetlosti su na powršini mora,
Baršunastim glasom mi šapuće:Zora.................
Tako smo bili zaljubljeni i srećni,
A powrh swega bili smo wečni,
Odneo me je kući brzinom swetlosti
I rekao da sa mnom mora da se oprosti.
Suze su mi kao nikad do tad tekle
I kao žar obraze pekle,
Jer nikada wiše neću wideti oči kao žad.........
Pogledala sam kroz prozor;bio je Mesec Mlad.........
Čekala sam ga weoma dugo,
Išla bez prawca sa welikom tugom,
Ali jednog dana se ipak wratio,
Da je pogrešio;kasno je shwatio.........
Grlimo se,osećam uzbuđenje,
Međutim............................
Budim se,wraćam u stwarnost.............
U mom srcu;Pomračenje..............
