Previše je mračno da bi bilo tako vruće, ili je možda previše vruće da bi bilo tako mračno. Jedno od ta dva nije kako treba.
Čučim u tami iza slabog zaklona koji mi pruža zakržljali pustinjski žbun, iznojavajući svu preostalu vodu iz tela. Prošlo je petnaest minuta otkako su kola izašla iz garaže. Svetala nije bilo. Klizna staklena vrata odškrinuta su pet centimetara, što omogućava ventilatoru s ovlaživačem da radi svoje. Mogu da zamislim osećaj vlažnog, hladnog vazduha kako duva kroz mrežicu na vratima. Volela bih da može da dopre ovde do mene.
Želudac mi krči i ja stežem trbušne mišiće da prigušim taj zvuk. Toliko je tiho da se grgoljenje prenosi kroz vazduh.
Tako sam gladna.
Ali jedna druga potreba je jača - jedan drugi prazan želudac skriven na sigurnom daleko u tami, koji čeka sam u neudobnoj pećini koja nam privremeno služi kao dom. Skučeno mesto, puno nazubljenih vulkanskih stena. Šta će on da radi ako se ja ne vratim? Na meni je sva težina materinstva, bez imalo znanja i iskustva. Osećam se užasno bespomoćnom. Džejmi je gladan.
Nema drugih kuća u blizini ove. Posmatram je još otkako je sunce upeklo belim sjajem, i mislim da tu nema ni psa.
Pridižem se iz čučnja, dok mi listovi na nogama vrište u znak protesta, ali ostajem povijena u struku, trudeći se da budem manja od žbuna. Suvo rečno korito posuto je glatkim peskom, puteljak koji se belasa pod svetlošću zvezda. Na putu nema zvukova saobraćaja.
Znam šta će shvatiti kada se vrate, čudovišta koja izgledaju kao prijatan par u ranim pedesetim. Znaće tačno šta sam ja, i potraga će krenuti istog časa. Moram da se udaljim. Zaista se nadam da su otišli da provedu veče u gradu. Mislim da je petak. Tako savršeno održavaju naše navike daje teško uočiti bilo kakvu razliku. Zbog toga su, uostalom, i pobedili.
Dvorišna ograda visoka je samo do struka. Lako prelazim preko, u tišini.
Dvorište je, međutim, posuto šljunkom, i moram pažljivo da koračam da ga ne bih pomerala svojom težinom. Dolazim do popločanog dela dvorišta iza kuće.
Prozorski kapci su otvoreni. Svetlost zvezda mi omogućava da vidim da u sobi nema pokreta. Ovaj par voli jednostavnost što se pokućstva tiče, i zahvalna sam na tome. Teže je sakriti se unutra. Naravno, to ni meni ne ostavlja mesta za skrivanje, ali ako dođe do toga da moram da se krijem, svakako će biti prekasno.
Prvo otvaram spoljna vrata s mrežicom, polako, zatim i staklena. I jedna i druga bešumno klize. Pažljivo stupam na pločice, ali samo iz navike. Ovde me niko ne čeka.
Hladan vazduh pruža božanski osećaj.
Kuhinja mije s leve strane. Mogu da vidim granitne površine kuhinjskih elemenata kako se presijavaju.
Skidam platneni ranac s ramena i počinjem od frižidera. Na trenutak me obuzima strepnja dok se pali svetlo kada se vrata frižidera otvore, ali pronalazim dugme i držim ga pritisnutog palcem. Ništa ne vidim. Nemam vremena da pustim oči da se priviknu. Vodim se čulom dodira.
Mleko, kriške sira, ostaci obroka u plastičnoj činiji. Nadam se da se radi o piletini i pirinču koje je spremao za večeru dok sam ga posmatrala. Ovo ćemo jesti noćas.
Sok, kesa s jabukama. Bebi šargarepe. Ovo će ostati sveže do jutra.
Žurim do ostave. Trebaju mi stvari koje će se duže održati.
Vidim jasnije dok skupljam koliko mogu da ponesem. Mmm, čokoladni keks. Umirem od želje da odmah otvorim pakovanje, ali škrgućem zubima i ignorišem čupanje praznog želuca.
Ranac prebrzo postaje težak. Ovo će nam potrajati samo ne-delju dana, čak i ako štedimo. A meni se ne štedi; najradije bih se naždrala. Guram žitne štangle u džepove.
Još jedna stvar. Žurim do sudopere i punim čuturu. Zatim podmećem glavu pod mlaz i pijem pravo iz česme. Voda pravi čudne zvuke dok se sliva u moj prazan želudac.
Počinje da me hvata panika sada kada je moj posao obavljen. Želim da odem odavde. Civilizacija je smrtonosna.
Pazim kuda stajem dok izlazim, strahujući da se ne sapletem s teškim rancem, zbog čega ne vidim tamnu figuru na zadnjim vratima sve dok se ne uhvatim za kvaku.
Čujem kako psuje sebi u bradu dok se iz mojih usta istovremeno otima glupo uplašeno cviljenje. Okrećem se da potrčim ka prednjim vratima, nadajući se da nisu zaključana, ili barem da će se lako otvoriti.
Ne stižem da napravim ni dva koraka pre nego što me grube, jake ruke grabe za ramena i privijaju uz njegovo telo. Previše je krupan, previše jak da bi bio žensko. Duboki baš pokazuje da sam u pravu.
- Samo pisni i mrtva si - preti mi promuklo. Zaprepašćena sam zbog činjenice da tanko, oštro sečivo uranja u moju kožu ispod vilice.
Ne razumem. Ne bi trebalo da imam izbora. Koje ovo čudovište? Nikada nisam čula da neko od njih krši pravila. Dajem jedini odgovor koji mogu.
- Uradi to - procedih kroz zube. - Samo napred. Ne želim da budem pogani parazit!
Čekam da mi nož prereze grlo i srce me boli. Svaki otkucaj ima ime. Džejmi, Džejmi, Džejmi. Šta će sad biti s tobom?
- Pametno - mrmlja muškarac, kao da se ne obraća meni. -Mora biti da je Tragač. A to znači zamku. Kako su znali? - Čelik ispod moga vrata nestaje, samo da bi ga zamenila šaka čvrsta poput gvožđa.
Jedva dišem pod njegovim stiskom.
- Gde su ostali? - pita, stežući me. Ne smem ga odvesti do Džejmija.
- Sama sam! - krkljam u odgovor. Šta će Džejmi da radi kad se ne vratim? Džejmi je gladan!
Nabijam lakat u njegov štomak to stvarno boli. Njegovi štomačni mišići su čvrsti poput gvožđa, baš kao i šaka. Štoje veoma čudno. Takvi mišići su proizvod teškog života ili opsesije, a paraziti nemaju nijedno ni drugo.
On čak i ne uvlači vazduh od mog udarca. Očajna, nabijam petu u njegov ris. To ga iznenađuje i on se tetura. Uspevam da se otrgnem, ali on grabi moj ranac, privijajući me opet uza se. Njegova šaka se ponovo sklapa oko mog vrata.
- Baš si ratoborna za jednog miroljubivog kradljivca tela, zar ne?
Njegove reči nemaju smisla. Mislila sam da su svi tuđini isti. Pretpostavljam da i među njima ima luđaka.
Uvijam se i grebem, pokušavajući da se oslobodim njegovog stiska. Moji nokti se zarivaju u njegovu mišicu, ali on na to samo pojačava stisak na mom grlu.
- Stvarno ću te ubiti, ti bezvredni kradljivce tela. Ne blefiram.
- Uradi to, onda!
Iznenada mu se otima uzdah iznenađenja, i ja se pitam da li gaje neki od mojih razmahanih udova zakačio. Ne osećam nove modrice.
Pušta mi ruku i grabi me za kosu. To mora da je to. Prerezaće mi grlo. Spremam se da osetim oštricu noža.
Ali šaka na mom grlu popušta stisak, a njegovi prsti zatim opipavaju koren mog vrata, grubi i topli na mojoj koži.
- Nemoguće - procedi.
Nešto pada na pod uz tup tresak. Da li je ispustio nož? Pokušavam da smislim kako da ga se dočepam. Možda ako padnem. Šaka na mom vratu ne drži toliko čvrsto da ne bih mogla da se otrgnem. Mislim da sam čula gde je sečivo palo.
On me iznenada okreće k sebi. Čuje se jedno „klik" i svetlo mi zaslepljuje levo oko. Ispuštam uzdah i automatski pokušavam da mu se otrgnem. Njegova ruka me čvršće hvata za kosu. Svetlost prelazi na moje desno oko.
- Ne mogu da verujem - šapuće. - Ti si još uvek ljudsko biće. Njegove ruke mi grabe lice s obe strane i, pre nego što
uspem da se oslobodim, njegove usne se grubo spuštaju na moje.
Štojim sleđena u mestu pola sekunde. Niko me u životu nije poljubio. Nisam osetila pravi poljubac. Samo roditeljski poljubac na obrazu ili čelu, pre toliko mnogo godina. Ovo je nešto za šta sam mislila da nikada neću osetiti. Mada, nisam sasvim sigurna kakav je osećaj. Previše je panike, previše užasa, previše adrenalina.
Naglo podižem koleno i zadajem jak udarac.
On ispušta šištav zvuk i ja sam slobodna. Umesto da ponovo potrčim ka prednjem delu kuće kao što on očekuje, saginjem se ispod njegove ruke i protrčavam kroz otvorena zadnja vrata. Mislim da mogu da mu pobegnem, čak i sa svojim teretom. Imam početnu prednost, a on još ispušta bolne zvuke. Znam kuda idem - za sobom neću ostaviti trag koji on može da vidi u mraku. Nisam ispustila hranu ni u jednom trenutku, i to je dobro. Mada, mislim da sam ostala bez žitnih štangli.
- Čekaj! - dovikuje mi.
Umukni, mislim u sebi, ali ne odgovaram. On trči za mnom. Čujem kako mu glas biva sve bliži. - Nisam jedan od njih!
Kako da ne. Ne skidam pogled s peska i trčim iz sve snage. Moj otac je imao običaj da kaže da trčim kao gepard. Bila sam najbrža u svom atletskom timu, prvak države, pre nego štoje nastupio smak sveta.
- Saslušaj me! - još se dere na sav glas. - Vidi! Dokazaću ti. Samo stani i pogledaj me.
Nema šanse. Izlazim iz rečnog korita i bežim kroz šiprag.
- Mislio sam da više niko nije ostao! Molim te, moram da pričam s tobom!
Njegov glas me iznenađuje - previše je blizu.
- Žao mi je što sam te poljubio! To je bilo glupo! Samo sam bio sam toliko dugo!
- Umukni! - Ne izgovaram to previše glasno, ali znam da me čuje. Sve mi je bliže. Niko me do sada nije prestigao. Pojačavam tempo.
Čuje se tiho stenjanje dok i on ubrzava. Nešto krupno me pogađa u vrat i ja padam. Osećam zemlju u ustima i nešto me toliko jako pritiska da jedva mogu da dišem.
- Čekaj. Malo - dahće.
Prebacuje težinu svog tela i prevrće me. Seda mi preko grudi i sapinje mi ruke ispod svojih nogu. Gnječi mi hranu. Režim i pokušavam da se izmigoljim ispod njegove telesine.
- Gledaj, gledaj, gledaj - govori. Vadi mali cilindrični predmet iz džepa i odvrće vrh. Odatle izleće zrak svetlosti.
Okreće baterijsku lampicu ka svom licu.
Svetlost lampe boji njegovu kožu u žuto. Vidim izražene ja-godične kosti pored dugog tankog nosa i jake četvrtaste vilice. Usne su mu razvučene u kez, ali mogu da vidim da su pune, za jednog muškarca. Obrve i trepavice su mu izbledele od sunca.
Ali ne pokazuje mi to.
Njegove oči, koje spram svetla nalikuju bistrom tečnom zlatu, sijaju samo ljudskim sjajem. On pomera snop svetlosti s jednog na drugo oko.
- Vidiš? Vidiš? Isti smo.
- Da ti vidim vrat. - Glas mi je otežao od sumnje. Ne dopuštam sebi da pomislim da je ovo išta više od varke. Ne razumem čemu ova predstava, ali sigurna sam da poštoji razlog. Više nema nade.
Usne mu se grče. - Pa... to neće biti ni od kakve pomoći. Zar oči nisu dovoljne? Znaš da nisam jedan od njih.
- Zašto nećeš da mi pokažeš vrat?
- Zato što tu imam ožiljak - priznaje.
Ponovo pokušavam da se izmigoljim, i njegova ruka mi pri-bija rame uz tlo.
- Sam sam ga sebi naneo - objašnjava. - Mislim da sam prilično dobro obavio posao, mada je bolelo kao đavo. Ja nemam svu tu lepu kosu da pokrijem svoj vrat. Taj ožiljak mi pomaže da se uklopim među njih.
- Silazi s mene.
On okleva, zatim ustaje na noge jednim lakim pokretom, ne morajući da se pomogne rukama. Drži jednu uspravno, okrenutu dlanom k meni.
- Molim te, nemoj da bežiš. I, ovaj, ne bih voleo ni da me šutneš ponovo.
Ne pomeram se. Znam da može da me uhvati ako probam da bežim.
- Ko si ti? - šapućem upitno.
On se široko osmehuje. - Zovem se Džared Houv. Nisam progovorio s drugim ljudskim bićem duže od dve godine, pa sam siguran da ti delujem malo... kao luđak. Molim te, oprosti mi zbog toga, i reči kako se zoveš, svakako.
- Melani - šapućem.
- Melani - ponavlja on. - Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što sam te sreo.
Čvrsto privijam ranac uza se, ne skidajući pogled s njega. On mi polako pruža ruku. I ja je prihvatam.
Tek kada vidim kako moja ruka voljno prima njegovu, shva-tam da mu verujem.
Pomaže mi da ustanem, ali ne pušta mi ruku ni kad sam se uspravila.
- Šta sad? - pitam oprezno.
- Pa, ovde ne možemo dugo da se zadržimo. Hoćeš li da se vratiš sa mnom do kuće? Tamo mi je ostao ranac. Stigla si do frižidera pre mene.
Vrtim glavom.
Čini se da shvata koliko sam krhka, koliko sam blizu da klonem.
- Hoćeš li me onda sačekati ovde? - pita nežnim glasom. -Biću veoma brz. Dozvoli da nam donesem još hrane.
- Nama?
- Zar stvarno misliš da ću te pustiti da nestaneš? Pratiću te čak i ako mi kažeš da to ne činim.
Ne želim da ga izgubim.
-Ja... - Kako da ne verujem bezrezervno drugom ljudskom biću? Mi smo porodica: oboje pripadnici vrste koje izumire. -Nemam vremena. Moram toliko mnogo da pređem i... Džejmi me čeka.
- Nisi sama - on shvata. U njegovom izrazu lica po prvi put se pojavljuje sumnja.
- Moj brat. Ima samo devet godina, i mnogo se plaši kad ga ostavim. Trebaće mi pola noći da se vratim do njega. Neće znati da li sam uhvaćena. Tako je gladan. - Kao da potvrđuje moje reči, želudac mi glasno zavija.
Džared se ponovo osmehuje, šire nego ranije. - Da li će biti od pomoći ako te odvezem?
- Odvezeš? - ponavljam upitno.
- Hajde ovako. Ti čekaj ovde dok ja ne skupim još hrane, i odvešću te svojim džipom kud god želiš. Brže je od trčanja -brže čak i od tebe.
- Imaš kola?
- Naravno. Ne misliš valjda da sam pešačio dovde?
Razmišljam o šest sati koliko mi je trebalo da dopešačim do ovog mesta, i čelo mi se nabira.
- Vratićemo se do tvog brata za tili čas - obećava. - Nemoj da mrdaš odavde, u redu?
Klimam glavom.
pojedi nešto, molim te. Ne želim da nas tvoj želudac oda. - Osmehuje se, i oko očiju mu se stvaraju sitne bore, šireči se zrakašto iz uglova. Srce mi jače tuče i znam da ću ga čekati ovde čitave noći ako treba.
Još uvek me drži za ruku. Polako me pušta, ne skrećući pogled s mojih očiju. Uzmiče korak nazad, zatim zastaje.- Molim te, nemoj da me šutneš - moli, naginje se i hvata me za bradu. Ponovo me ljubi i ovoga puta to zaista osećam. Usne su mu meske od ruku, i vrele, čak i u toploj pustinjskoj noći. Roj leptirića počinje da mi pleše u štomaku i ostavlja me bez daha. Ruke mi se instinktivno obavijaju oko njegovog vrata. Milujem toplu kožu na njegovom obrazu, grubu kosu na njegovom vratu. Prsti mi prelaze preko linije od naborane kože, izdignutog grebena tik ispod vlasišta.
Vrištim.
Probudila sam se oblivena znojem. Cak i pre nego što sam se potpuno razbudila prsti su mi bili na potiljku, prelazili preko kratke linije koja je preostala nakon ubacivanja. Prstima sam jedva uspevala da napipam plitak ružičasti ožiljak. Melemi koje je Iscelitelj upotrebio učinili su svoje.
Džaredov nevešto zaceljeni ožiljak nikada mu nije pružao bogzna kakvu zaštitu.
Upalila sam lampu pokraj kreveta, čekajući da mi se disanje uspori, vena punih adrenalina od tog tako realnog sna.
Novi san, ali u suštini isti kao mnogi drugi koji su me mučili prethodnih meseci.
Ne, nije san. Mora biti da je sećanje.
Još sam mogla da osetim vrelinu Džaredovih usana na svojim. Ruke mi posegnuše napred bez moje dozvole, pipajući preko zgužvanog prekirivača, tražeći nešto što nisu nalazile. Srce me je zabolelo kada su odustale, klonuvši na krevet mlitave, praznih šaka.
Treptala sam ne bih li odagnala nepoželjnu vlagu u očima. Nisam znala koliko toga još mogu da podnesem. Kako iko može da preživi u ovom svetu, s ovim telima čija sećanja odbiju da ostanu u ptolVosu, kao što bi trebalo? S ovim emocijama koje su toliko jake da više ni sama ne znam šta osećam?
Sutra ću biti iscrpljena, ali osećala sam da je san sada tako daleko da sam znala kako će proći sati pre nego što budem mogla da se opustim. Pošto sam već budna, mogla bih da obavim svoju dužnost i završim s tim. Možda će mi biti lakše da ne mislim na stvari o kojima radije ne bih da razmišljam.
Iskobeljala sam se iz kreveta i oteturala do računara na inače praznom štolu. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je ekran oživeo, i još nekoliko dok sam otvorila elektronsku poštu. Nije bilo teško pronaći Tragačevu adresu; imala sam samo četiri kontakta: Tragača, Iscelitelja, svog novog poslodavca i njegovu ženu, svoju Utešiteljku.
Moj domaćin, Melani Strajder, bila je u kontaktu s još jednim ljudskim bićem.
Kucala sam, ne trudeći se da imejl otpočnem pozdravom.
Zove se Džejmi Strajder; on je njen brat.
U jednom trenutku panike, počela sam da razmišljam o njenoj kontroli. Za sve ovo vreme nisam ni naslutila da dečak poštoji - ne zato što joj nije bio bitan, već zato što ga je štitila jače od ostalih tajni koje sam otkrila. Ima li još ovako velikih tajni, ovako važnih? Je U toliko uplašena da mi ne dozvoljava da ih vidim čak ni u snovima? Da li je toliko jaka? Prsti su mi se tresli dok sam kucala ostatak ove informacije.
Mislim da je sada mlađi adolescent. Možda trinaest godina. Živeli su u privremenom logorištu, i verujem da se nalazilo severno od grada Kejv Krika, u Arizoni. Mada je to bilo pre nekoliko godina. Ipak, mogli biste da uporedite mapu s linijama koje sam upamtila odranije. Kao i uvek, reči ću vam ako otkrijem još nešto.Poslala sam imejl. Cim je bio poslat, preplavio me je ose-ćaj užasa.
Ne Džejmija!
Njen glas u mojoj glavi bio je jasan kao da sam to sama na-glas izgovorila. Zadrhtala sam od straha.
Čak i dok sam se borila sa strahom od onoga što se trenutno dešavalo, obuzela me je luđačka želja da ponovo pošaljem imejl Tragaču i izvinim se što sam je izvestila o svojim ludim snovima. Da joj kažem da se još nisam bila potpuno razbudila i da ne obraća pažnju na blesavu poruku koju sam poslala.
Ta želja nije bila moja.
Isključila sam računar.
Mrzim te, zareza glas u mojoj glavi.
— Onda bi možda trebalo da odeš — brecnuh se. Zvuk moga glasa, koji joj naglas odgovara, ponovo me natera da zadrhtim.
Nije mi se obratila još otkako sam stigla ovde. Nema sumnje u to da postaje sve jača. Baš kao i snovi.
I bilo je jasno šta mi je činiti; moraću da posetim svoju Utešiteljku sutra. Suze razočaranja i poniženja nakupiše mi se u očima na tu pomisao.
Vratila sam se u krevet, prekrila lice jastukom, i trudila se da ne razmišljam baš ni o čemu.
