Zdravo, Lutalice! Što ne sedneš i ne raskomotiš se?
Oklevala sam na pragu kancelarije svoje Utešiteljke, s jednom nogom unutra, drugom napolju.
Nasmešila se, načmivŠi sićušan pokret krajičkom usana. Sada je bilo mnogo lakše tumačiti izraze lica; sitni trzaji i pokreti mišića postali su mi znani zahvaljujući višemesečnom iskustvu. Primetila sam da moje oklevanje pomalo zabavlja Utešiteljku. Istovremeno, mogla sam da osetim da je nervira što i dalje nerado dolazim k njoj.
Uzdahnuvši rezignirano, ušla sam u malu sobu jarkih boja i zauzela svoje uobičajeno mesto - u crvenoj dubokoj fotelji, onoj najudaljenijoj od mesta na kojem je ona sedela. Usne joj se napućiše.
Da bih izbegla njen pogled, zurila sam kroz otvoren prozor u oblake koji su jezdili spram sunca. Slab povetarac osećao se u sobi, donoseći slani miris mora.
- Dakle, Lutalice. Prošlo je neko vreme otkako si poslednji put došla da me vidiš.
Susretoh njen pogled s osećanjem krivice. - Jesam ostavila poruku u vezi s tim poslednjim sastankom. Došao mi je student koji zahtevao da mu posvetim vreme...
- Da, znam. - Ponovo se osmehnula tim bledim osmehom. - Dobila sam tvoju poruku.
Bila je privlačna za stariju ženu, po ljudskom shvatanju. Ostavila je kosu u prirodnoj, sedoj boji - bila je meka, naginjala beloj pre nego srebrnoj, i nosila ju je dugu, svezanu u dug rep. Oči joj behu zanimljive zelene boje, kakvu ni kod koga drugog nisam videla.
- Žao mi je - rekoh, pošto je po svemu sudeći čekala moj odgovor.
- U redu je. Razumem. Teško ti je da dođeš ovamo. Najradije bi želela da ne moraš. Nikada ranije nisi morala. To te plaši.
Zurila sam u parket. - Da, Utešiteljko.
- Znam da sam te zamolila da me zoveš Keti.
- Da... Keti.
Nasmeja se razdragano. — Još uvek osećaš nelagodu s ljudskim imenima, zar ne, Lutalice?
- Da. Da budem iskrena, to mi se čini... kao predaja. Podigla sam pogled i videla kako polako klima glavom. -
Pa, mogu da razumem zašto se osećaš tako, naročito zato što si ti u pitanju.
Progutala sam naglas kad je to izgovorila, i ponovo oborila pogled ka pođu.
- Hajde da pričamo o nekim lakšim temama, za početak -predloži Keti. - Da li i dalje uživaš u svom Pozivu?
- Da. - Ovo jeste bila lakša tema. - Započela sam novi semestar. Pitala sam se da li će mi dosaditi, da ponavljam istu materiju, ali za sada nije. S novim slušaocima priča uvek de-luje novo.
- Kurt te hvali. Kaže da je tvoj razred među najtraženijima na univerzitetu. - Obrazi mi se malo zažariše na ovu pohvalu. - To je lepo čuti. Kako je tvoj partner?
- Kurt je odlično, hvala na pitanju. Naši domaćini su u odličnom stanju za svoje godine. Verujem da imamo još mnogo godina pred sobom.
Pitala sam se da li će se zadržati na ovom svetu, preči u novog domaćina kada dođe vreme za to, ili će otići. Ali nisam želela da postavljam nikakva pitanja koja bi nas odvela na teže teme.
- Uživam u pođučavanju - rekoh umesto toga. - Donekle je povezano s mojim prethodnim Pozivom kod Svevidećih Morskih Trava, pa mi je lakše nego što bi bilo da je u pitanju nešto nepoznato. Kurt me je zadužio time što me je zatražio.
- Srećni su što te imaju. - Keti mi uputi topao osmeh. -Znaš koliko je retko da jedan profesor istorije obavlja istu dužnost čak na dve planete u svom životnom veku? A ti si živela gotovo na svima njima. Čak i na Poreklu! Nema obrazovne ustanove na ovoj planeti koja ne bi volela da nam te ukrade. Kurt smišlja načine da ti nametne što više obaveza kako ne bi imala vremena da razmišljaš o promeni sredine.
- Počasni profesor - ispravih je.
Keti se nasmeši, pa duboko uzdahne, a osmeha nestade. -Toliko dugo nisi došla da me vidiš da sam se zapitala jesu li se tvoji problemi razrešili sami od sebe. Ali onda mi je palo na pamet da je razlog tvoje odsutnosti možda to što su se pogoršali.
Zurila sam u svoje šake i ćutala.
Šake su mi bile svetlosmeđe - preplanule boje koja nikad nije bledela, boravila ja na suncu ili ne. Tik iznad levog ručnog zgloba nalazila se jedna tamna pega. Nokti su mi bili kratko podsečeni. Nisam volela osećaj dugih noktiju. Izazivali su neprijatnost kada bi se nezgodno očešali o kožu. A prsti su mi bili veoma dugi i tanki - zbog dodatne dužine noktiju izgledali su čudno. Čak i za ljudske standarde.
Pročistila je grlo nakon kraće pauze. - Izgleda da sam ispravno naslutila.
- Keti. - Polako sam izgovorila njeno ime. Odugovlačeći.
- Zašto si zadržala svoje ljudsko ime? Da li se zbog njega osećaš više sjedinjenom? Sa svojim domaćinom, hoću da kažem.
- Htela sam nešto više da saznam i o Kurtovom izboru imena, ali bilo je to veoma lično pitanje. Bilo bi pogrešno tražiti odgovor od bilo koga drugog osim od Kurta, čak i od njegove partnerke. Bojala sam se da sam već bila i suviše neučtiva, ali ona se nasmejala.
- Zaboga, ne, Lutalice. Zar ti nisam pričala o tome? Hmm. Možda nisam, pošto moj posao nije da pričam već da slušam. Većini duša s kojima razgovaram nije potrebno toliko ohrabrenja kao tebi. Znaš li da sam došla na Zemlju u jednoj od prvih seoba, pre nego što su ljudi postali svesni našeg prisustva? Bila sam okružena ljudskim komšijama. Kurt i ja smo nekoliko godina morali da se pretvaramo da smo naši domaćini. Čak i nakon što smo naselili najbližu okolinu, nikad nisi mogao znati kada će se neko ljudsko biće naći u blizini. Tako da sam prošto postala Keti. Osim toga, prevod mog pređašnjeg imena saštojao se od četrnaest reči i nije lepo zvučao kada se skrati. -Nasmejala se. Sunčevi zraci koji su kroz prozor dolazili iskosa osvetliše joj oči, usled čega njihov srebrnozeleni odsjaj zaigra na zidu. Za trenutak joj smaragdne dužice zasijaše u svim duginim bojama.
Nisam imala pojma da je ova blaga, prijatna žena bila u prvim redovima. Prošao je minut dok mi to nije doprlo do svesti. Zurila sam u nju, iznenađena, i najednom s više poštovanja. Nikada nisam shvatala Utešitelje suviše ozbiljno - nikada ranije mi nisu bili potrebni. Oni su bili tu zbog onih kojima je bilo teško, zbog slabih, i bilo me je stid što sam tu. To što sam saznala nešto o Ketinoj prošlosti navelo me je da se osećam malo manje neprijatno u njenom prisustvu. Ona razume snagu.
- Da li ti je to smetalo? - upitah. - Da se pretvaraš da si jedna od njih?
- Ne, ne baš. Vidiš, ovaj domaćin je iziskivao mnogo na-vikavanja - susrela sam se s mnogo novih stvari. Bila sam preopterećena informacijama. Postupanje po utvrđenim obrascima ponašanja bilo je sve što sam isprva mogla da podnesem.
- A Kurt... odlučila si da ostaneš sa supružnikom svog domaćina? Nakon što je bilo gotovo?
Ovo pitanje je bilo škakljivije, i Keti je to odmah osetila. Namestila se u fotelji, podigavši noge i podvivši ih poda se. Zurila je zamišljeno u jednu tačku tik iznad moje glave dok je odgovarala.
- Da, odlučila sam da ostanem s Kurtom... i on je odlučio da ostane sa mnom. Isprva, naravno, bio je to samo sticaj okolnosti, zadatak. Vezali smo se jedno za drugo, prirodno, pošto smo provodili toliko vremena zajedno, deleći opasnost naše misije. Kao predsednik univerziteta, Kurt je često kontaktirao s ljudima, znaš. Naša kuća je služila kao ustanova za u6aciVarif'e. CAJSCO sinu ^cimali guscc. Ljudi bi uisziii naša. vrata, a pripadnici naše vrste bi izlazili. Sve je moralo biti učinjeno brzo i tiho - poznato ti je koliko su ovi domaćini skloni nasilju. Ziveli smo svakog dana sa svešću da u bilo kom trenutku možemo sačekati konačnu smrt. Neprestano smo bili uzbuđeni i često uplašeni.
- Sve su to dobri razlozi koji bi mogli da objasne zašto smo se Kurt i ja vezali i odlučili da ostanemo zajedno čak i kada tajnovitost više nije bila neophodna. I mogla bih da te lažem, da ti odagnam strahove, time što ću ti reči da su to bili razlozi. Ali... - zavrte glavom i onda kao da potonu još više u fotelju, svrdlajući me pogledom - ... za toliko hiljada godina, ljudi nikada nisu shvatili ljubav. Koliko je fizička, a koliko u umu? Koliko je slučajnost, a koliko sudbina? Zašto savršeni parovi propadaju, a oni nemogući uspevaju? Ne umem da odgovorim na to pitanje ništa bolje no što su oni umeli. Ljubav je prošto tamo gde je ima. Moj domaćin je voleo Kurtovog domaćina, i ta ljubav nije umrla kada se vlasništvo nad umovima promenilo.
Pažljivo me je posmatrala, blago se namrštivši kada sam se skljokala u fotelji.
- Melani još uvek tuguje za Džaredom - rekla je. Osetila sam kako mi glava klima sama od sebe.
- Ti žališ za njim. Zatvorila sam oči.
- Snovi se nastavljaju?
- Svake noći - promrmljala sam.
- Pričaj mi o njima. - Glas joj je bio nežan, ubedljiv.
- Ne volim da mislim o njima.
- Znam. Pokušaj. Možda će ti biti lakše.
- Kako? Kako će mi biti lakše ako ti kažem da vidim njegovo lice svaki put kad sklopim oči? Da se budim i plačem kad on nije tu? Da su sećanja toliko jaka da više ne mogu da razlikujem njena od svojih?
Naglo sam zaćurala, stisnuvši zube.
Keti izvuče belu maramicu iz džepa i ponudi mi je. Kada se nisam pomerila, ona ustade, dode do mene, i spusti mi je u krilo. Sela je na rukohvat fotelje i čekala.
Suzdržavala sam se tvrdoglavo pola minuta. Onda sam lju-tito zgrabila mali četvrtasti komad tkanine i obrisala oči.
- Mrzim ovo.
- Svako zaplače svoje prve godine. Ta osećanja su tako nepodnošljiva. Svi smo deca neko vreme, hteli to ili ne. Ja sam imala običaj da zaplačem svaki put kad bih ugledala lep zalazak sunca. Ponekad bi i ukus kikirikija proizveo isti efekat. —
Potapšala me je po temenu, zatim nežno prešla prstima kroz uvojak kose koji sam uvek sklanjala iza uva.
- Tako lepa, sjajna kosa - primeti. - Svaki put kad te vidim sve je kraća. Zašto je skraćuješ?
Ionako sva uplakana, nisam osećala kao da imam previše ponosa da čuvam. Zašto da tvrdim kako je lakše negovati je kratku, kao što imam običaj? Na kraju krajeva, došla sam ov-de da se ispovedim i potražim pomoć - kad je već tako, mogla bih sve da kažem.
- Nju to nervira. Voli kad je duga.
Nije bila iznenađena, kao što sam napola očekivala da će biti. Keti je dobra u svom poslu. Njen odgovor je zakasnio samo sekund i bio je tek neznatno nepovezan.
- Ti... ona... još uvek je toliko... prisutna?
Užasna istina pokuljala mi je s usana. - Kada želi da bude. Naša istorija joj je dosadna. Mirnija je dok radim. Ali tu je, nego šta. Ponekad osećam da je prisutna koliko i ja. - Do trenutka kada sam završila izlaganje glas mi je već prešao u šapat.
- Lutalice! - uzviknu Keti, užasnuta. - Zašto mi nisi rekla da je toliko loše? Koliko to već traje?
- Sve je gore. Umesto da kopni, čini mi se da postaje sve jača. Još uvek nije loše kao u Isceliteljevom slučaju; pričali smo o Kevinu, sećaš se? Nije preuzela kontrolu. Neće je ni preuzeti. Neću dozvoliti da se to desi! - glas mi se povisio.
- Naravno da se to neće desiti - stade da me uverava. - Naravno da neće. Ali ako si toliko... nesrećna, trebalo je ranije da mi kažeš. Moramo ti naći Iscelitelja.
Bio mi je potreban trenutak da shvatim, onako emotivno pometenoj.
- Iscelitelja? Želiš da preskočim?
- Niko o tome ne bi mislio ništa loše, Lutalice. Razumljivo je, ako je domaćin defektan...
- Defektan? Nije ona defektna. Već ja. Previše sam slaba za ovaj svet! - Zarila sam lice u šake, preplavljena osećanjem poniženja. Oči mi se ispuniše novim suzama.
Keti me zagrli oko ramena. Toliko sam se borila da obuzdam svoja podivljala osećanja da se nisam izmakla, iako je taj osećaj bio previše intiman.
I Melani je to smetalo. Nije joj se sviđalo da je grli jedan tuđin.samozadovoljstva zbog toga što sam konačno priznala njenu moć. Likovala je. Uvek mi je bilo teže da je kontrolišem kada sam bila pometena nekom takvom emocijom.
Pokušala sam da se smirim kako bih mogla da je postavim na mesto.
Ti si na mom mestu. Njena misao beše slaba ali razgovetna. Koliko li će se ova situacija još pogoršati; sada je bila dovoljno jaka da mi se obrati kad god je to želela. Bilo je loše kao u onom prvom minutu nakon osvešćivanja.
Odlazi. Ovo je sada moje mesto.
Nikada.
- Lutalice, draga, ne. Nisi slaba, i obe smo toga svesne.
- Hmmm.
- Slušaj me. Jaka si. Iznenađujuće jaka. Naša vrsta je uvek ista, ali ti prevazilaziš taj prošek. Toliko si hrabra da me to zadivljuje. Tvoji prošli životi to dokazuju.
Moji prošli životi možda, ali ovaj život? Gde je sada moja snaga?
- Ali ljudi su mnogo individualniji od nas — nastavi Ke-ti. - Dosta se razlikuju među sobom, i neki od njih su mnogo jači od drugih. Da je iko drugi bio stavljen u ovog domaćina, ubeđena sam da bi ga Melani uništila u roku od nekoliko dana. Možda se radi o slučajnosti, možda o sudbini, ali meni se čini da je najjači pripadnik naše vrste za domaćina dobio najjačeg pripadnika njihove.
- To baš i ne govori u prilog našoj vrsti, zar ne? Shvatila je šta sam pod tim mislila. - Ona ne pobeđuje,
Lutalice. Ti si ova divna osoba kraj mene. Ona je samo senka u kutku tvog uma.
- Ona mi se obraća, Keti. Još uvek ima svoje misli. Još uvek čuva svoje tajne.
-Ali ne govori umesto tebe, zar ne? Sumnjam da bih ja bila u stanju to da tvrdim da sam na tvom mestu.
Nisam odgovorila. Osećala sam se previše jadno.
- Mislim da treba da razmisliš o prebacivanju.
- Keti, upravo si rekla da bi ona skršila neku drugu dušu. Ne znam da li verujem u to - verovatno samo pokušavaš da obaviš svoj posao i utešiš me. Ali ako ona zaista jeste toliko jaka, ne bi bilo pošteno predati je nekom drugom zato što ja ne mogu da je potčinim. Koga bi izabrala da je preuzme?
- Nisam to rekla da bih te utešila, draga.
- Zašto si onda...
- Mislim da ovaj domaćin ne bi bio ponovo upotrebljen. -Oh!
Drhtaj užasa sjurio mi se niz kičmu. I nisam bila jedina koju je ta ideja prestravila.
Sama pomisao mi je odmah bila odbojna. Nisam od onih koji odustaju. Tokom dugih revolucija moje poslednje planete — sveta Svevidećih Morskih Trava, kako ih ovde nazivaju — oko sunca, čekala sam. Uprkos tome što je trajna ukorenjenost počela da me umara mnogo ranije nego što sam mislila da hoće, uprkos tome što bi se životi Svevidećih Morskih Trava na ovoj planeti merili vekovima, nisam napustila domaćina pre isteka njegovog životnog veka. Učiniti tako nešto je rasipnički, pogrešno, nezahvalno. To izvrće ruglu sam smisao našeg postojanja kao duša. Mi svoje svetove činimo boljim; to je od najveće važnosti - u suprotnom ih ne zaslužujemo.
A mi se nismo ponašali rasipnički. Sve što smo uzeli zaista smo učinili boljim, mirnijim i lepšim. Ljudi jesu bili divlji i neobuzdani. Ubijali su jedni druge toliko često da je ubistvo bilo prihvatljiv i sastavni deo života. Razni načini mučenja koje su razvili tokom ono malo milenijuma koliko su poštojali bili su previše za mene; nisam bila u stanju da podnesem čak ni suvoparne izveštaje zvaničnika. Ratovi su besneli gotovo na svakom kontinentu. Odobreno ubijanje, naređeno i strahovito delotvorno. Oni koji su živeli u mirnim društvima pravili su se da ne vide dok pripadnici njihove sopstvene vrste gladuju na njihovom pragu. Nije bilo
jednakosti u raspodeli obilnih resursa ove planete. Što je još gore, njihovi potomci - sledeća generacija, koju moja vrsta maltene obožava zbog potencijala koji poseduje - često su bili žrtve gnusnih zločina. I to ne samo od ruku neznanaca, već i od onih koji su se o njima brinuli. Čak je i ogromni omotač ove planete bio doveden u opasnost zahvaljujući njihovim greškama počinjenim iz nebrige i gramzivosti. Niko ne može da uporedi ono što je bilo s ovim što je sada a da pri tom ne prizna da je Zemlja postala bolje mesto zahvaljujući nama.
Vi ubijete čitavu jednu vrstu, a zatim čestitate sebi na tome.
Sake mi se stisnuše u pesnice.
Mogla bih da te se otarasim, podsetih je.
Samo napred. Ozvaniči moje ubistvo.
Blefirala sam, ali i Melani je.
Oh, ona je mislila da želi da umre. Na kraju krajeva, bacila se u prazno kućište lifta. Ali to je bilo u trenutku panike i poraza. Razmišljati o tome mirno iz udobne fotelje nešto je sasvim drugo. Mogla sam da osetim kako mi adrenalin - adrenalin čije je lučenje izazvao njen strah - struji udovima dok sam razmišljala o prebacivanju u neko podatnije telo.
Bilo bi lepo biti ponovo sam. Imati svoj um samo za sebe. Ovaj svet je veoma prijatan na toliko mnogo novih načina, i bilo bi lepo uživati u njemu bez ometanja od strane kivnog ne-bića koje je trebalo da nestane, umesto što nepoželjno obitava na ovaj način.
Melani se promeškoljila, figurativno, u dalekom kutku mog uma dok sam pokušava racionalno da razmislim o tome. Možda bi trebalo da odustanem...
Same ove reči me nateraše da se trgnem. Ja, Lutalica, da odustanem? Da se predam? Da priznam poraz i pokušam ispočetka s nekim slabim, jadnim domaćinom koji mi neće zadavati briga?
Zavrtela sam glavom. Nisam mogla to ni da zamislim.
I... ovo je bilo moje telo. Navikla sam na osećaj u njemu. Sviđalo mi se kako se mišići kreću preko kostiju, zglobovi savijaju i tetive istežu. Poznavala sam taj odraz u ogledalu. Suncem opaljenu kožu, duguljaste, oštre crte lica, svilenkastu kapu kratke kose boje mahagonija, šućmuraste zelenkaštosmeđe oči - to sam bila ja.
Zelela sam sebe. Nisam htela da dopustim da ono što je moje bude uništeno.
