Molim, Licem Ka Suncu? — upitah, zahvalna podignutoj ruci što mi je prekinula predavanje. Nisam se osećala prijatno za govornicom kao obično. Moja najveća prednost, moja jedina prava preporuka - jer moj domaćin beše primio malo formalnog obrazovanja, s obzirom na to da je bila u bekstvu od doba rane adolescencije — bilo je lično iskustvo na osnovu kog sam obično pođučavala. Ovo je bio prvo predavanje iz istorije sveta koje sam držala ovog semestra za koje nisam imala sećanja na koja bih se oslonila. Bila sam uverena da su moji studenti na gubitku zbog toga.
- Žao mi je što vas prekidam, ali... - sedokosi čovek zasta-de, mučeći se da verbalizuje svoje pitanje. - Nisam siguran da razumem. Znači, Vatroideri... jedu dim zapaljenog Hodajućeg Cveća? Kao hranu? — Pokušavao je da potisne užas u glasu. Duše nisu osuđivale druge duše. Ali pošto sam znala da dolazi s Planete Cveća, nisam bila iznenađena njegovom burnom reakcijom na sudbinu sličnog oblika života s druge planete.
Uvek me je opčinjavalo to što su se neke duše toliko unosile u probleme kojeg god od svetova koje su nastanjivale da su zanemarivale ostatak univerzuma. Ali, ruku na srce, možda je Licem ka Suncu bio u stanju hibernacije kada je Svet Vatre postao ozloglašen.
- Da, oni dobijaju osnovne hranljive saštojke iz tog dima. I u tome leži fundamentalna dilema i kontroverza Sveta Vatre — i razlog što ta planeta nije zatvorena, premda je svakako bilo dovoljno vremena da se u potpunosti naseli. Nju karakteriše i veliki procenat preseljenja.
- Kada je Svet Vatre bio otkriven, prvobitno je vladalo mišljenje da su dominantna vrsta, Vatrožderi, jedini inteligentan oblik života na njoj. Vatrožderi nisu smatrali Hodajuće Cveće sebi ravnim, što je kulturna predrasuda, pa je prošlo izvesno vreme, čak i nakon prvog talasa kolonizacije, pre nego što su duše shvatile da ubijaju inteligentna bića. Od tada, naučnici Sveta Vatre usmerili su svoje napore ka pronalaženju zamena koje bi podmirile potrebe za hranom Vatroždera. Pauci se sada transportuju tamo kao ispomoć, ali njihove dve planete su međusobno udaljene štotinama svetlosnih godina. Kada ova prepreka bude prevaziđena, kao što će uskoro i biti, sigurna sam, poštoji nada da će Hodajuće Cveće takođe biti asimilo-vano. U međuvremenu, brutalnost je umnogome uklonjena iz te jednačine. Barem, ovaj, što se tiče spaljivanja živih bića, i nekih drugih pojava.
- Kako mogu da... - Licem ka Suncu zaćura, ne mogavši da dovrši rečenicu.
Jedan drugi glas dovrši njegovu misao. — To zvuči kao veoma surov ekosistem. Zašto ta planeta nije napuštena?
- Naravno da se o tome raspravljalo, Roberte. Ali mi ne napuštamo planete olako. Poštoji mnogo duša kojima je Svet Vatre dom. Neće da se presele protiv svoje volje. - Skrenula sam pogled, vrativši se svojim beleškama, u pokušaju da okončam ovu diskusiju koja je bila van teme.
- Ali to je varvarski!
Robert je bio fizički mlađi od većine srudenata - bliži mojoj starosti, zapravo, od svih ostalih. I pravo dete na jedan važniji način. Zemlja je bila njegov prvi svet - Majka je u ovom slučaju takođe bila Zemljanka pre nego što se predala dušama činilo se da on ne može da sagleda stvari iz šire perspektive, poput starijih duša koje su više proputovale. Pitala sam se kako bi bilo roditi se s ovim neverovatno jakim senzacijama i emocijama ovih domaćina bez prethodnog iskustva koje bi poslužilo za poređenje. Bilo bi resko pronaći objekrivnost. Trudila sam da imam to u vidu i budem naročito strpljiva u odgovaranju.
- Svaki svet je iskustvo za sebe. Osim ako niste živeli na tom svetu, ne možete potpuno da shvatite...
- Ali vi niste živeli na Svetu Vatre - prekide me. - Mora da ste imali isti stav... osim ako ste iz nekog drugog razloga preskočili tu planetu? Bili ste na gotovo svim ostalim mestima.
- Izbor planete je veoma lična i privatna odluka, Roberte, kao što ćeš možda jednoga dana iskusiti. - Glas mi je bio takav da nije ostavljao mesta daljoj diskusiji na tu temu.
Zašto im ne kažeš? Ti zaista misliš daje to varvarski — i surovo i pogrešno. Što je prilično ironično, ako mene pitaš — mada to nikada ne radiš. U čemu je problem? Da li se stidiš što se slažeš s Robertom? Zato štoje on više nalik ljudskom biču od ostalih?
Melani je, došavši do reči, postajala sve nesnosnija. Kako da se koncentrišem na posao kada mi njene misli stalno od-zvanjanju u glavi?
Jedna tamna senka se pomeri u štolici iza Roberta.
Tragač, obučena u crno od glave do pete kao i obično, naže se napred, prvi put pažljivo prateći diskusiju.
Oduprla sam se nagonu da je prostrelim pogledom. Nisam želela da Robert, koji je već izgledao posramljeno, pogrešno shvati da je taj izraz upućen njemu. Melani je gunđala. Ona je želela da mu se ne odupirem. To što nas je Tragač pratila u štopu bilo je poučno za Melani; mislila je da ne može ništa i nikoga da mrzi više nego mene.
- Vreme nam je gotovo isteklo - objavila sam s olakšanjem. - Drago mi je što mogu da vas izvestim da ćemo sledećeg utorka imati gostujućeg predavača koji će moći da nadomesti moje neznanje iz ove oblasti. Čuvar Plamena, novi stanovnik naše planete, doći će ovamo kako bi nam pružio jedan ličniji uvid u naseljavanje Sveta Vatre. Znam da ćete ga dočekati s istom ljubaznošću koju ukazujete meni, i ponašati se s poštovanjem prema veoma mladoj dobi njegovog domaćina. Hvala vam na vremenu.
Učionica se sporo praznila, pošto su mnogi studenti zasta-jali da proćaskaju jedni s drugima dok su skupljali stvari. Keti-ne reči o prijateljstvu proleteše mi kroz glavu, ali nisam osetila želju da se pridružim ikome od njih. Bili su stranci.
Da li se ja tako osećam? Ili Melani? Teško je reči. Možda sam po prirodi nedruštvena. Pretpostavljam da moja prošlost govori u prilog toj teoriji. Nikada nisam ostvarila vezu dovoljno jaku da bi me zadržala na jednoj planeti duže od jednog životnog veka.
Primetila sam da su Robert i Licem ka Suncu zastali kraj vrata učionice, zadubljeni u diskusiju koja je delovala žustro. Mogla sam da pretpostavim o čemu razgovaraju.- Priče o Svetu Vatre uzburkavaju strasti.
Žena Tragač je stajala pored mene. Imala je običaj da najavljuje svoj prilazak odsečnim tapkanjem svojih tvrdih štikli. Oborila sam pogled i videla da za promenu nosi patike - crne, naravno. Bez tih dodatnih centimetara delovala je još niže.
- To mi nije omiljena tema - rekoh ravnodušno. - Više volim da pričam o nečemu što sam doživela iz ličnog iskustva.
- Razred je burno reagovao.
- Jeste.
Gledala me je upitno, kao da očekuje nešto više. Skupila sam beleške i okrenula se da ih stavim u tašnu.
- Čini mi se da si i ti reagovala.
Pažljivo sam spustila papire u tašnu, ne okrećući se.
- Pitam se zašto nisi odgovorila na ono pitanje. Nastupila je tišina dok je čekala da joj odgovorim. Što nisam učinila.
- Dakle... zašto nisi odgovorila na pitanje?
Okrenula sam se, ne krijući nestrpljenje na licu. - Zato što nije imalo veze s temom, zato što Robert treba da nauči kako da se ponaša, i zato što se to nikog drugog ne tiče.
Zabacila sam tašnu preko ramena i uputila se ka vratima. Ostala je uz mene, ubrzavajući korak da bi me sustigla. Išle smo hodnikom u tišini. Ponovo je progovorila tek kada smo izašle napolje, gde su čestice prašine plesale na popodnevnom suncu nošene povetarcem u kojem se osećao miris soli.
- Misliš li da ćeš se ikada skrasiti, Lutalice? Na ovoj planeti, možda? Čini se da imaš sklonost ka njihovim... osećanjima.
Naljutila me je prikrivena uvreda sadržana u njenom tonu. Nisam čak bila sigurna kako je nameravala da me uvredi, ali beše očito da jeste. Melani se uvređeno promeškoljila.
- Nisam sigurna na šta misliš.
- Reči mi nešto, Lutalice. Da li ih sažaljevaš?
- Koga? - upitah ravnodušno. - Hodajuće Cveće?
- Ne, ljude.
67
Zastala sam naglo, i ona zakoči i stade pored mene. Bile smo na samo nekoliko blokova od mog stana i ja sam hodala brzo, u nadi da ću je se otarasiti, iako sam pretpostavljala da će se sama pozvati unutra. Njeno pitanje me je, međutim, uhvatilo nespremnu.
- Ljude?
- Da. Da li ih sažaljevaš?
- Ti ne?
- Ne. Bili su prilično brutalna rasa. Imali su sreće što su preživeli jedni pored drugih toliko koliko jesu.
- Nisu svi bili loši.
- To im je bilo u prirodi. Brutalnost je bila sastavni deo njihove vrste. Ali ti ih žališ, kako mi se čini.
- Ovo je veliki gubitak, zar ne misliš? - pokazah rukom oko nas. Stajale smo na mestu nalik parku između dve spavaonice studentskog doma obrasle bršljanom. Tamnozelena boja bršljana bila je lepa za oko, naročito u kontrastu s izbledelom crvenom bojom starih cigli. Vazduh je bio blag i okupan zlatom, a miris okeana davao je slanu notu slatkom, medenom mirisu sveca u žbunju. Poveterac mi je mazio golu kožu na rukama. - U svojim ostalim životima sigurno nisi osetila nešto ovako živo. Zar ti ne bi žalila nekoga kome je ovo oduzeto? -Izraz lica joj je ostao prazan, bezosećajan. Pokušala sam da je privučem, da je nateram da sagleda stvari iz drugog ugla. - Na kojim drugim svetovima si živela?Oklevala je, zatim se ispravila. - Ni na jednom. Živela sam samo na Zemlji.
To me je iznenadilo. Bila je dete koliko i Robert. - Samo na jednoj planeti? I izabrala si da budeš Tragač u svom prvom životu?
Klimnula je jednom, stegnute vilice.
- Pa. Pa dobro, to je tvoja stvar. - Krenula sam. Ako budem poštovala njenu privatnost, možda će mi uzvratiti uslugu.
- Pričala sam s tvojom Utešiteljkom.
A možda i neće, pomisli Melani zajedljivo.
- Molim? - izustih iznenađeno.
- Kako sam razumela, imala si i drugih problema, osim što nisi mogla da pristupiš informacijama koje tražim. Da li si razmotrila mogućnost da se prebaciš u drugog, prijemčivijeg domaćina? Predložila ti je to, zar ne= To je rekla tebi!. Na Tragačevom licu očitavalo se likovanje. - Nije morala da mi odgovori. Veoma sam dobra u tumačenju ljudskih izraza lica. Mogu da primetim kada moja pitanja pogode u živac.
- Kako se usuđuješ? Odnos između duše i njenog Uteši-telja je...
- Svetinja, da; znam to. Ali prihvatljivi načini istrage po svemu sudeći ne daju rezultata u tvom slučaju. Moram da budem kreativna.
- Misliš da krijem nešto od tebe? - odrezah, previše besna da bih kontrolisala gađenje u glasu. - Misliš da sam to pove-rila svojoj Utešiteljki?
Moj bes je nije uzrujao. Možda je, s obzirom na njemu čudnu ličnost, bila navikla na takve reakcije.
- Ne. Mislim da mi govoriš ono što znaš... ali mislim da se ne trudiš dovoljno. Viđala sam to i ranije. Sve više saosećaš sa svojim domaćinom. Dopuštaš da njena sećanja nesvesno upravljaju tvojim željama. Sada je verovatno prekasno. Mislim da bi se bolje osećala ako pređeš u drugog domaćina, a možda će neko drugi s njom imati više sreće.
- Ha! - dreknuh. - Melani bi ih žive pojela! Njeno lice se zaledi.
Nije imala pojma, bez obzira na to šta je mislila da je izvukla od Keti. Mislila je da Melanin uticaj potiče od sećanja, da je nesvestan.
- Veoma mi je zanimljivo što pričaš o njoj u sadašnjem vremenu.
Ignorisala sam tu opasku, pokušavajući da se pretvaram da se nisam odala. - Ako misliš da bi neko drugi imao više sreće u otkrivanju njenih tajni, varaš se.
- Poštoji samo jedan način da saznamo.
- Imaš li nekoga na umu? - upitah, glasom ledenim od odbojnosti.
Ona se isceri. - Ja sam dobila dozvolu da pokušam. Ne bi trebalo dugo da potraje. Pričuvaće mi domaćina dok ne završim.
Morala sam duboko da udahnem. Tresla sam se, a Melani se toliko gušila od mržnje da je ostala bez teksta. Sama pomisao
da imam Tragača u sebi, čak i znajući da ne bih bila tu, beše toliko odvratna da sam osetila kako me ponovo hvata mučnina od prošle nedelje.
— Šteta za tvoju istragu što ja nisam Preskakač. Tragačeve oči se suziše. - Pa, to svakako odlaže okončanje
ovog zadatka. Istorija me nikad nije previše interesovala, ali izgleda da me sada očekuje kompletan kurs.
— Upravo si rekla da je verovatno prekasno da bi se izvuklo išta više iz njenih sećanja - podsetih je, trudeći se da mi glas ostane miran. - Zašto se ne vratiš tamo odakle si došla?
Slegnula je ramenima i kiselo se nasmešila. - Sigurna sam da jeste prekasno... za dobrovoljno pružanje informacija. Ali ako ti ne želiš da sarađuješ, ona bi mogla da me odvede do njih.
— Da te odvede?— Kada bude preuzela punu kontrolu, a ti nisi ništa bolja od onog slabića, predašnje Leteće Pesme, sada Kevina. Sećaš ga se? Onaj koji je napao Iscelitelja?
Zurila sam u nju, pušeći se od besa.
— Da, verovatno je samo pitanje vremena. Tvoja Utešiteljka ti nije predočila statističke podatke, zar ne? Pa, čak i da jeste, ne bi imala najnovije podatke kojima mi raspolažemo. Procenat uspešnosti na duge staze u slučajevima poput tvog - kada ljudski domaćin počne da pruža otpor - iznosi manje od dvadeset odšto. Jesi li znala da je situacija tako loša? Oni menjaju informacije koje daju potencijalnim doseljenicima. Više se neće nuditi odrasli domaćini. Rizik je preveliki. Gubimo duše. Uskoro će početi da ti se obraća, da govori kroz tebe, kontroliše tvoje odluke.
Nisam se pomerila ni za milimetar niti opustila ijedan mišić. Tragač se nagnu napred, propinjući se na prste da bi mi se unela u lice. Glas joj je postao tih i umiljat u pokušaju da zvuči ubedljivo.
— Da li to želiš, Lutalice? Da izgubiš? Da nestaneš, da te izbriše druga svest? Da budeš ništa više od tela jednog domaćina?
Nisam mogla da dišem.
— Situacija može samo da se pogorša. Ti više nećeš biti ti. Pobediće te i nestaćeš. Možda će neko intervenisati... možda će te prebaciti, kao što su učinili s Kevinom. I postaćeš neko dete po imenu Melani koje voli da petlja oko kola umesto da komponuje muziku. Ili šta god da ona radi.
- Procenat uspešnosti je manji od dvadeset odšto? - pro-šaputah.
Ona klimnu, trudeći se da potisne osmeh. - Gubiš sebe, I Lutalice. Svi svetovi koje si videla, sva iskustva koja si sakupila -sve će biti uzalud. Videla sam u tvom dosijeu da imaš poten-djala za Materinstvo. Ako se posvetiš Materinstvu, barem neće sve to biti potpuno protraćeno. Zašto da odbaciš sebe? Da li si razmotrila mogućnost da postaneš Majka? Ustuknula sam naglo, crveneći.
- Izvini - promrmlja, takođe crvena u licu. - To je bilo ne-učtivo. Zaboravi da sam to rekla.
- Idem kući. Nemoj da me pratiš.
- Moram, Lutalice. To mi je posao.
- Zašto te toliko brine nekoliko slobodnih ljudi? Zašto? Kako više opravdavaš svoj posao*. Pobedili smo! Vreme je da se priključiš društvu i učiniš nešto produktivno!
Moja pitanja, moje implicirane optužbe, nisu je uzbudile.
- Gde god ostatak njihovog sveta dođe u kontakt s našim, tu ima smrti. — Te reči je izgovorila spokojno, i za trenutak sam ugledala neku drugu osobu u njenom licu. Iznenadila me je spoznaja da duboko veruje u to što govori. Deo mene je pretpostavljao da je izabrala Poziv Tragača samo zato što potajno čezne za nasiljem. - Čak i ako samo jedna duša bude izgubljena zbog tvog Džareda ili tvog Džejmija, to će biti previše. Sve dok na ovoj planeti ne zavlada potpuni mir, moj posao će biti opravdan. Dokle god Džaredi preživljavaju, ja sam neophodna da bih zaštitila našu vrstu. Dokle god postoje Melani koje vuku duše za nos...
Okrenuh joj leđa i uputih se ka stanu dugim koracima koji bi je naterali da potrči u slučaju da želi da me sustigne.
- Nemoj da izgubiš sebe, Lutalice! - vikala je za mnom. - Vreme ti ističe! - Zaćutala je, zatim povikala još glasnije. -Obavesti me kad bude vreme da te zovem Melani!
Glas joj je jenjavao kako se razdaljina između nas dve povećavala. Znala sam da će krenuti za mnom svojim tempom. Ova poslednja neugodna nedelja - u kojoj sam viđala njeno lice u zadnjim redovima na svakom predavanju, slušala njene korake iza sebe na pločniku svakog dana — nije bila ništa u poređenju s onim što će doći. Potpuno će mi zagorčati život.
Imala sam osećaj kao da se Melani divlje odbija od unutrašnjih zidova moje lobanje.Hajde da joj smestimo otkaz. Reči njenim nadređenima da je učinila nešto neprihvatljivo. Da nas je napala. Biće naša reč protiv njene...
U ljudskom svetu, podsetih je, gotovo tužna što nemam pristup takvoj vrsti ustrojstva. Ne postoje nadležni u tom smislu. Svi rade zajedno kao jednaki. Postoje oni kojima mnogi odgovaraju, kako bi informacije ostale organizovane, kao i veća koja donose odluke o tim informacijama, ali oni je neće skinuti sa zadatka na kojem želi da bude. Vidiš, to funkcioniše kao...
Koga briga kako funkcioniše ako nam neće pomoći? Znam -hajde da je ubijemo!
Odbojna slika mojih šaka koje se sklapaju oko Tragačevog vrata ispuni mi um.
Upravo takve stvari su razlog što je bolje da moja vrsta nastavi da upravlja ovim mestom.
Spusti se na zemlju. Uživala bi u tome koliko i ja. Slika se vratila, s Tragačevim licem koje je poprimalo modru boju u našoj mašti, ali je ovog puta bila praćena jakim talasom zadovoljstva.
To si ti, ne ja. Moja izjava beše istinita; ta slika mi se gadila. Ali je takođe bila opasno blizu laži - u smislu da bih bila veoma srećna kad više nikad ne bih ugledala Tragača.
Šta ćemo sad? Ja neću da odustanem. Ti nećeš da odustaneš. A ni taj prokleti Tragač sigurno neće da odustane!
Nisam joj odgovorila. Nisam imala spreman odgovor.
U mojoj glavi je nakratko zavladala tišina. To beše lepo. Kada bi samo tišina mogla da potraje. Ali poštoji samo jedan način da sebi obezbedim mir. Da li sam voljna da platim cenu? Imam li više izbora?
Melani se polako primirila. Kad sam se našla s druge strane ulaznih vrata, zaključavajući bravu - ljudski artefakt kojem nije bilo mesta u mirnom svetu — koju nikada ranije nisam zaključavala, ona je zapala u razmišljanje.
Nikad nisam razmišljala o tome kako vi nastavljate vrstu. Nisam znala da tako štoje stvari.
Mi to shvatamo veoma ozbiljno, kao što možeš da zamisliš. Hvala na brizi. Nije je uvredio jak prizvuk ironije u toj misli.
Još uvek je razmišljala o svom otkriću dok sam ja upalila računar i počela da tražim red letenja šatlova. Prošao je koji trenutak pre nego što je shvatila šta radim.
Kuda idemo? U toj misli se osećao tračak panike. Osetila sam kako njena svest počinje da pretražuje moj um, dodirima mekim poput pera, tražeći bilo šta što možda skrivam od nje. Odlučila sam da je poštedim pretrage. Idem u Cikago. Panika je sada bila opipljivija. Zašto? Idem da se vidim s Isceliteljem. Njoj ne verujem. Želim da popričam s njim pre nego što donesem odluku.
Nastupila je kratka tišina pre no što je opet progovorila. Odluku da me ubiješ? Da, baš tu.
