Električno zvono se oglasilo, najavljujući novu mušteriju u prodavnici. Zakoračila sam unutra s osećajem krivice i sagla glavu iza police s robom koju smo razgledale.
Prestani da se ponašaš kao kriminalac, posavetova me Melani.
Ne ponašam se, odgovorili kratko.
Dlanovi su mi bili hladni od znoja, iako je u maloj prostoriji bilo prilično toplo. Široki prozori propuštali su previše sunca da bi bučni klima-uređaj koji se naprežao do krajnosti mogao da održi korak.
Koji? Upitah.
Onaj veći, odgovori ona.
Zgrabila sam veći od dva koja su bila izložena, platneni ranac koji je izgledao kao da može da primi više nego što mogu da ponesem. Zatim sam otišla iza ugla do mesta gde je na policama stajala flaširana voda.
Možemo da ponesemo dvanaest litara, odlučila je. To nam daje tri dana da ih nađemo.
Duboko sam udahnula, pokušavajući da kažem sebi da ne učestvujem u ovome. Prošto pokušavam da izvučem više koordinata od nje, to je sve. Kada budem znala celu priču, pronaći ću nekoga - nekog drugog Tragača, možda, manje odbojnog od onog koji mi je dodeljen proslediti informacije. Samo sam temeljna, obećavala sam sebi.
Moj nevešti pokušaj da lažem sebe bio je toliko providan da Melani nije ni obratila pažnju na to, niti se zabrinula. Mora
biti da je za mene prekasno, kao što sam i dobila upozorenje od Tragača. Možda je trebalo da odem šatlom.
Prekasno? Kamo sreće!, progunđa Melani. Ne mogu da u nateram da uradiš ništa što ne želiš. Ne mogu ni šaku da podig- \ nem!, zakuka frustrirano.
Pogledala sam u svoju šaku, koja je mirovala na mojoj butini umesto da posegne za vodom kao što je ona očajnički želela. i Mogla sam da osetim njeno nestrpljenje, njenu želju da nastavi put, koja se graničila s očajem. Da se ponovo nađe u bekstvu, kao da moje postojanje nije ništa drugo do kratak prekid, protraćeno vreme koje je sada stvar prošlosti.
Na to je odgovorila misaonim ekvivalentom prezrivog frktanja, a onda se vratila na posao. Hajde, požurivala me je. Idemol Uskoro će mrak.
Uzdahnuvši, povukla sam najveće pakovanje flaša umotano u prozirnu plastičnu foliju s police. Umalo nije palo na pod pre | nego što sam ga uhvatila, prislonivši ga uz ivicu donje police. I Imala sam osećaj kao da su mi ruke iskočile iz čašica.
- Mora da se šališ! — uzviknuh naglas. Umukni!
- Molim? - upita nizak, poguren čovek, druga mušterija, koji je stajao kraj suprotnog kraja police.
- Uh... ništa - promrmljah, ne gledajući ga u oči. - Ovo je I teže nego što sam mislila.
- Hoćete da vam pomognem? - ponudi on.
- Ne, ne - odgovorih brzo. - Uzeću neko manje. On se okrenu ka polici sa čipsom.
Ne, nećeš, stade Melani da me uverava. Nosila sam i teži teret I od ovoga. Dopustila si da oslabimo, Lutalice, dodade iznervirano. I
Izvini, odvratih odsutno, pometena činjenicom da je prvi I put izgovorila moje ime.
Pomogni se nogama.
Borila sam se s pakovanjem boca, pitajući se koliko uopšte I ona očekuje da ću ga nositi. Uspela sam barem da ga donesem I do kase. S velikim olakšanjem, spustila sam teški teret na ivicu I pulta na kasi. Stavila sam ranac preko vode, zatim dodala kutiju I žitnih štangli, pakovanje krofni i kesicu čipsa s najbliže police. I
Voda je u pustinji daleko važnija od hrane, a možemo da ponesemo samo ograničenu...
Gladna sam, prekidoh je. A ovo je lagano.
Tvoja leđa su u pitanju, pretpostavljam, dodade mrzovoljno, a onda naredi, Uzmi mapu.
Stavila sam onu koju je želela, topografsku mapu zemlje, na pult s ostalim stvarima. Bio je to samo rekvizit u njenoj predstavi.
Kasir, sedokosi muškarac s uslužnim osmehom, skenirao je bar kodove.
- Idete na planinarenje? - upita ljubazno.
- Planina je veoma lepa.
- Početak staze se nalazi odmah tu uz... - reče, počinjući da gestikulira.
- Naći ću ga - obećah brzo, svlačeći težak, loše raspoređen teret s pulta.
- Kreni nazad pre nego što se smrači, dušo. Ne bi volela da se izgubiš.
- Hoću.
Melani je mislila otrovne misli o ljubaznom starom čoveku. Samo je bio fin. Iskreno se brine o mojoj dobrobiti, podse-tih je.
Svi ste vi stvarno jezivi, reče kiselo. Zar ti niko nikad nije rekao da ne pričaš sa strancima?
Osetila sam jaku grižu savesti dok sam odgovarala. Među pripadnicima moje vrste nema stranaca.
Ne mogu da se naviknem na to da se ne plaća za stvari, pomisli ona, menjajući temu. Čemu onda skeniranje?
Radi vođenja inventara, naravno. Treba li on da se seća svega "što smo uzele kad bude naručivao novu robu? Osim toga, u čemu je svrha novca kad su svi savršeno pošteni? Zastala sam, oseća-jući toliko jaku grižu savesti da me je fizički zabolelo. Svi osim mene, naravno.
Melani ustuknu od mojih osećanja, zabrinuta nad njihovom snagom, strahujući da bih se mogla predomisliti. Umesto toga, usredsredila se na svoju neutaživu želju da ode odavde, da se kreće ka svom cilju. Njena strepnja i nervoza dopreše do mene, i ja ubrzah korak.
Odnela sam stvari do kola i spustila ih na zemlju pored suvozačkih vrata.
- Dajte da vam pomognem.
Podigoh pogled trgnuvši se i ugledah čoveka iz radnje, s plastičnom kesom u ruci, kako stoji pored mene.
- Ah... hvala vam - uspeh ukočeno da prozborim, dok mi je pulsiralo iza ušiju.
Čekale smo, Melani napeta kao da se sprema da potrči, dok je on ubacivao naše stvari u kola.
Nemaš čega da se plašiš. I on je samo ljubazan. Ona nastavi nepoverljivo da ga odmerava.- Hvala vam - rekoh ponovo, dok je zatvarao vrata.
- Nema na čemu.
On ode do svog vozila i ne osvrnuvši se u našem pravcu. Sela sam za volan i zgrabila kesicu sa čipsom.
Pogledaj mapu, reče. Sačekaj da on ode.
Niko nas neposmatra, obećah joj. Ali, uzdahnuvši, razmo-tavala sam mapu jednom i jela drugom rukom. Verovatno je imalo smisla steći neki pojam o tome kuda idemo.
Kuda uopšte idemo?, upitah je. Našle smo početnu tačku, ali šta sad?
Osvrni se okolo, naloži ona. Ako ne možemo da ga vidimo odavde, pokušaćemo s južne strane vrha. Da vidimo šta?
Pokazala mi je drugi upamćen prizor: nazubljena linija koja ide u cikcak, četiri oštra obrisa koja idu u suprotnim pravcima, peti čudno zatupljen, kao da je odlomljen. Sad sam ga videla na pravi način, nazubljeni planinski lanac sa četiri vrha, s petim koji je izgledao odlomljeno...
Pogledom sam pretražila krajolik, od istoka ka zapadu duž severnog horizonta. Bilo je tako lako da se činilo pogrešnim, kao da sam izmislila taj prizor tek nakon što sam ugledala konture planine koje su sačinjavale severnu liniju horizonta.
To je to, Melani gotovo zapeva od uzbuđenja. Idemo! Zelela je da budem van kola, na nogama, da se krećem.
Zavrtela sam glavom, ponovo se naginjući nad mapom. Planinski lanac beše toliko udaljen da nisam mogla da procenim razdaljinu između nas i njega. Nema šanse da odšetam s ovog parkinga u golu pustinju, osim ako nemam drugog izbora.
Budimo razumne, predložila sam, povlačeći prstom duž jedne tanke linije na mapi, bezimenog puta koji se odvajao
od autoputa nekoliko kilometara ka istoku, a zatim nastavljao neodređeno u pravcu planinskog lanca.
Naravno, složila se zadovoljno. Što pre to bolje.
Lako smo pronašle neasfaltiran put. Bio je to samo bled pu-teljak od utabane zemlje koji se probijao kroz zakržljalo rastinje, jedva dovoljno širok da njime prođe jedno vozilo. Imala sam osećaj da bi takav put zarastao usled neupotrebe u nekoj drugoj regiji - nekom mestu s bujnijom vegetacijom, za razliku od pustinjskih ravnica kojima su trebale decenije da bi se oporavile od takve štete. Preko ulaza je bio razapet zarđali lanac, zašra-fljen za drveni stub na jednom kraju, ovlaš obmotan oko drugog stuba na suprotnom kraju. Brzo sam se kretala, skinula lanac i složila ga na gomilu u podnožju prvog stuba, žureči nazad do upaljenih kola, nadajući se da se niko neće zaustaviti i ponuditi mi pomoć. Autoput je ostao prazan kad sam skrenula na prašnjavi put, a zatim pohitala nazad da vratim lanac na mesto.
Obema nam je laknulo kada je asfalt ostao iza nas. Bilo mi je drago što naizgled više nije bilo nikoga koga bih morala da lažem, bilo rečima bilo ćutnjom. Ovako sama, manje sam se osećala kao odmetnik.
Melani se osećala kao kod kuće ovde usred nedođije. Znala je imena svih bodljikavih biljaka oko nas. Pevušila je njihova imena za sebe, pozdravljajući ih kao stare prijatelje.
Grm pelina, vinski kaktus, cola, opuncija, meskit...
Dalje od autoputa, stega civilizacije, Melani je posmatrala pustinju drugim očima, kao da ova živi nekim svojim životom. Iako je uživala u brzini truckavih kola - naše vozilo nije bio napravljeno za vožnju po grubom terenu, na šta bi me podsetio potres svaki put kad bismo potrefile rupu na putu - žudela je da oseti zemlju pod nogama, da juri kroz vrelu pustinju koja znači sigurnost.
Verovatno ćemo morati da pešačimo, previše uskoro za moj ukus, ali sumnjala sam da će biti zadovoljna kad bude došlo vreme za to. Mogla sam da osetim pravu želju koja se krila ispod površine. Sloboda. Da pokreće svoje telo u poznatom ritmu svog dugog koraka samo sa sopstvenom voljom da je vodi. Za trenutak sam dozvolila sebi da vidim kakvo zatočeništvo predstavlja život bez tela. Kako je kad te neko nosi unutra, a ne možeš da utičeš na ono što se nalazi oko tebe. Kako je biti zarobljen. Nemati izbora.
Zadrhtala sam i ponovo usmerila pažnju na neravni put, pokušavajući da se odbranim od tog pomešanog osećaja sažaljenja i užasa. Nijedan drugi domaćin nije uspeo da me natera da osetim toliku grižu savesti zbog onoga što jesam. Naravno, nijedan drugi se nije održao dovoljno dugo da bi se zbog toga žalio.
Sunce se primaklo vrhovima zapadnih brda kada smo se prvi put sukobile oko pravca. Duge senke opisivale su čudne oblike po putu, zbog čega je bilo teže izbegavati kamenje i rupe.
Evo ga!, uskliknu Melani kad ugledasmo treči obris dalje na istoku: ravnomerna talasasta linija grebena prekinuta naglom izbočinom koja upure dugim, tankim prstom ka nebu.
Ona je odmah poželela da skrenemo u šiprag, ma šta to učinilo od kola.
Možda bi trebalo da idemo skroz do prvog putokaza, napomenuh. Uski zemljani put nastavljao je da vijuga manje-više u pravom smeru, i ja sam se užasavala pomisli da skrenem s njega. Kako drugačije da se vratim u civilizaciju? Zar ne treba da se vratim?
Zamislila sam Tragača u ovom istom trenutku, dok je sunce doticalo tamnu, nazubljenu liniju zapadnog horizonta. Šta li će da pomisli kad ne budem stigla u Tuson? Nalet veselja natera me da se naglas nasmejem. Melani je takođe uživala u zamišljenom prizoru Tragača dok peni od besa. Koliko dugo će joj trebati da krene nazad u San Dijego da vidi je li sve ovo bila zavera da je se otarasim? I koje će korake preduzeti kad bude otkrila da nisam tamo? Da me nigde nema?
Samo što ni sama nisam mogla jasno da zamislim gde ću biti u to vreme.
Vidi, suvo rečno korito. Dovoljno je široko za kola — hajde da ga pratimo, insistirala je Melani.
Nisam sigurna daje pravo vreme da krenemo tim putem.
Uskoro će pasti mrak i moraćemo da se zaustavimo. Traci nam vreme! Tiho je vikala, iznervirana.
///' nam štedim vreme, ako sam u pravu. Osim toga, u pitanju je moje vreme, zar ne?
Nije odgovorila rečima. Kao da se protezala u mom umu, posežući za praznom vododerinom.
Ja radim ovo, pa ću uraditi onako kako želim.
Melani je tiho besnela u odgovor.
Zašto mi ne pokažeš ostale linije?, predložila sam. Mogle bismo da osmotrimo vidi li se išta pre nego što se smrkne. Ne, brecnu se. Taj deo ću obaviti onako kako ja želim. Ponašaš se kao dete.
Ponovo je odbila da odgovori. Nastavila sam ka četiri oštra vrha, dok se ona durila.
Kada je sunce nestalo iza brda, noć je naglo progutala krajolik; u jednom trenutku pustinja je bila narandžaste boje zalaska sunca, a u sledećem crna. Usporila sam, petljajući jednom rukom po komandnoj tabli, tražeći prekidač za farove.
Jesi li poludela?, prosikta Melani. Imaš li ikakvu predstavu koliko će farovi ovde upadati u oči? Neko će nas sigurno videti.
Dobro, šta onda da radimo?
Da se nadamo da sedište može da se obori.
Ubacila sam u let dok sam pokušavala da smislim šta bismo mogle da radimo osim da prespavamo u kolima, okružene crnom prazninom pustinjske noći. Melani je strpljivo čekala, znajući da nemamo drugog izbora.
Ovo je ludo, znaš, rekoh joj, zaustavljajući auto i vadeći ključ iz brave. Sve ovo. Nije moguće da ovde ikoga ima. Nećemo ništa naći. I potpuno ćemo se izgubiti pokušavajući. Imala sam neku opštu predstavu o tome kakvoj se fizičkoj opasnosti izlažemo ovim što smo planirale - da lutamo okolo po vrućini bez rezervnog plana, nemajući načina da se vratimo. Znala sam da Melani neuporedivo bolje razume tu opasnost, samo što je detalje zadržala za sebe.Nije odgovorila na moje optužbe. Nijedan od ovih problema nju nije brinuo. Postalo mi je jasno da bi radije sama lutala kroz pustinju do kraja života nego se vratila životu koji sam ranije vodila. Čak i da nije morala da strepi od Tragača, ona bi radije izabrala ovo.
Spustila sam sedište koliko se moglo. Uopšte mi nije bilo udobno. Nisam verovala da ću moći da zaspim, ali bilo je toliko mnogo stvari o kojima se nisam usuđivala da razmišljam da mi je um bio prazan i nezainteresovan. Melani je takođe utihnula.
Sklopila sam oči, nalazeći malu razliku između svojih očnih kapaka i noći bez mesečine, i s neočekivanom lakoćom utonula u san.
