Bilo je to previše za obe, da ga vidimo ovde, sada, nakon što smo već prihvatile da ga nikada više nećemo videti, nakon što smo poverovale da smo ga zauvek izgubile. To me je skamenilo, učinilo me nesposobnom da reagujem. Htela sam da pogledam u strica Džeba, da shvatim njegov odgovor u pustinji koji mi je slomio srce, ali nisam mogla da pomerim oči. Zurila sam u Džaredovo lice, ne shvatajući. Melani je drugačije reagovala.
Gurnula me je napred, skoro na isti način kao u pustinji, preuzimajući kontrolu nad mojim ukočenim telom. Jedina razlika je bila u tome što je ovoga puta to bilo silom.
Nisam bila dovoljno brza da je sprečim.
Poletela je napred, podižući moje ruke da ga zagrli. U glavi sam vrisnula da je upozorim, ali nije me slušala. Jedva da je bila svesna da sam tu.
Niko nije pokušao da je zaustavi dok se teturala prema njemu. Niko osim mene. Falilo joj je nekoliko centimetara da ga dodirne i još uvek nije videla ono što ja jesam. Nije videla koliko se njegovo lice promenilo tokom dugih meseci razdvojenosti, koliko je ogrubelo, kako su crte sada išle u različitim pravcima. Nije uviđala da se taj nesvesni osmeh koga se sećala ne bi fizički uklopio u ovo novo lice. Samo jednom je videla kako njegovo lice postaje mračno i opasno, a taj izraz nije bio ništa u poređenju s onim koji je imao sada. Nije videla, ili je možda nije bilo briga.
Domašaj njegovih ruku bio je duži od mog.
Pre nego što je Melani mogla da natera moje prste da ga I dodirnu, njegova ruka se ispruži poput opruge i nadlanica mi I se zari u obraz Udarac beše toliko jak da sam izgubila tlo pod I nogama pre nego što sam lupila glavom o kameniti pod. Čula sam kako mi ostatak tela pada na pod praćen tupim udarima, I ali nisam to osetila. Prevrnuh očima, a neka zvonjava mi prasnu u ušima. Borila sam se protiv vrtoglavice koja je pretila da me onesvesti.
Glupačo, glupačo, grdila sam je plačući. Rekla sam ti da to ne radiš!
Džaredje ovde, Diaredje živ, Džaredje ovde. Zvučala je nepovezano, recitujući ove reči kao da su stihovi neke pesme. I
Pokušala sam da izoštrim pogled, ali neobična tavanica I beše zaslepljujuća. Okrenula sam glavu dalje od te svetlosti a I onda progutala jecaj jer je taj pokret izazivao užasan bol na toj strani lica.
Jedva da sam mogla da izdržim bol tog jednog, spontanog I udarca. Kakve su šanse da ću izdržati žestok, proračunat napad? I
Začuh kako se nečija stopala vuku pored mene; oči mi se instinktivno pokrenuše da pronađu pretnju i ugledah strica Džeba I kako stoji iznad mene. Jednu ruku je do pola ispružio prema I meni, ali je oklevao gledajući negde drugde. Malo sam podigla I glavu, gutajući drugi jauk, da bih videla ono što je on video.Džared je hodao prema nama i njegovo lice bilo je isto kao lica onih divljaka u pustinji - samo što je bilo divno pre nego zastrašujuće u svom besu. Srce mi zastade, a zatim poče nerav-nomerno da kuca i dođe mi da se nasmejem sama sebi. Zar je važno što je lep, što ga volim, kad će da me ubije?
Zurila sam u njegov ubilački izraz lica i pokušala da se nadam da će bes nadvladati činjenicu da bih im mogla biti od koristi, ali istinska želja za smrću me je žaobišla.
Džeb i Džared su dugo netremice gledali jedan u drugog, Džaredova vilica se stezala i opuštala, ali Džebovo lice beše mirno. Taj nemi sukob okončao se kada Džared iznenada besno otpuhnu i povuče se korak unazad.
Džeb se sagnu da me dohvati za šaku, a drugu ruku prebaci preko mojih leđa ne bi li me podigao. Glava me je bolela I i mantalo mi se; želudac mi se prevrtao. Da nije danima bio
prazan, možda bih i povratila. Imala sam utisak da mi stopala ne dodiruju zemlju. Zateturala sam se i poletela napred. Džeb mi pomože da povratim ravnotežu, a onda me zgrabi za lakat da bi me održao na nogama.
Džared je sve to gledao iskeženih zuba. Kao budala, Mela-ni se borila da opet krene prema njemu. Ali sada sam bila pre-vazišla šok što ga vidim ovde i bila manje glupa od nje. Neće se opet probiti. Zaključala sam je iza svake rešetke koju sam uspela da stvorim u glavi.
Samo budi tiha. Zar ne vidiš koliko me mrzi? Sve što kažeš samo će pogoršati situaciju. Mi smo mrtve.
Ali Džared je živ, Džared je ovde, pevušila je.
Tišina u pećini je nestala; šapati su podigoše sa svih strana, svi istovremeno, kao da sam propustila neki signal. Nisam mogla da razaznam nijedno značenje u tom siktavom žamoru.
Brzo sam šarala pogledom po rulji sačinjenoj od ljudskih bića - svi su bili odrasli, nije bilo mlade figure među njima. Srce me žignu zbog tog odsustva, a Melani se borila da postavi to pitanje. Odlučno sam je ućutkala. Ovde nije bilo ničega da se vidi, ničega osim besa i mržnje na licima nepoznatih, ili besa i mržnje na Džaredovom licu.
Sve dok se jedan drugi muškarac nije probio kroz šaputavu gomilu. Bio je visok i vitak, koščatiji od većine ostalih. Kosa mu beše izbledela, svetlosmede ili neke neodređene tamnoplave boje. Poput neupadljive kose i vižljastog tela, i crte lica mu behu blage i izdužene. Na njegovom licu nije bilo besa, zbog čega mi je i zapao za oko.
Ostali napraviše prolaz za ovog naizgled neupadljivog muškarca, kao da on ima neki status među njima. Jedino mu se Džared nije sklonio s puta; stajao je ukopan u mestu, zureći jedino u mene. Visoki muškarac ga je žaobišao, kao da tu prepreku na svom putu ne primećuje ništa više no što bi primetio kakvu gomilu kamenja.
- Dobro, dobro - reče neobično veselim glasom dok je žaobilazio Džareda da bi se našao licem u lice sa mnom. - Tu sam. Sta to imamo ovde?
Tetka Megi beše ta koja mu je odgovorila, pojavivši se odmah iza njega.
- Džeb je pronašao to stvorenje u pustinji. Nekada je to I bila naša bratanica, Melani. Izgleda da je pratilo uputstva koja I joj je on dao. — Pogledom je prostrelila Džeba.
- Hm-hm - promrmlja visoki, koščati muškarac, dok su me I njegove oči radoznalo ispitivale. Beše čudno, to ispitivanje. Kao I da mu se dopada to što vidi. Nisam mogla da dokučim zašto.
Moj pogled pređe s njega na drugu ženu - mladu ženu koja je provirivala iza njega, sa šakom na njegovoj mišici - jer mi je pažnju privukla njena živopisna kosa.
- Šeron! — povika Melani.Melanina sestra od tetke mi po očima vide da sam je prepoznala, i lice joj se smrknu.
Grubo gurnuh Melani u zadnji deo svoje glave. Pssst!
- Hm-hm - promrmlja opet visoki muškarac, klimajući glavom. Ispružio je jednu ruku prema mom licu i kao da se iznenadio kad sam ustuknula pred njom, uzmičući ka Džebu.
- U redu je - reče visoki muškarac, malčice se osmehujući da bi me ohrabrio. - Neću te povrediti.
On opet posegnu za mojim licem. Izmakoh se prema Džebu kao i pre, ali Džeb ispruži ruku i gurnu me napred. Visoki muškarac mi dodirnu vilicu ispod uva, nežnije nego što sam očekivala, i okrenu mi lice na drugu stranu. Osetih kako mi prstom prelazi preko linije na zadnjem delu vrata i shvatih da proučava ožiljak od mog ubacivanja.
Krajičkom oka sam posmatrala Džaredovo lice. To što ovaj čovek radi sigurno ga je uznemirilo, a mislim da znam i zašto — kako li samo mrzi tu tanku, ružičastu liniju na mom vratu.
Džared se mrštio, ali iznenadilo me je što se u njegovom izrazu lica izgubilo nešto od onog besa. Obrve mu se sastaviše. Od toga je delovao zbunjeno.
Visoki muškarac spusti ruke i udalji se od mene. Usne su mu bile napućene, a oči gorele nečim izazovnim.
- Izgleda dovoljno zdravo, izuzev nedavne iscrpljenosti, de-hidracije i neuhranjenosti. Mislim da si vratio dovoljno vode | u nju da dehidracija neće smetati. U redu, onda - on načini neki čudan, nesvestan pokret rukama, kao da ih pere. - Hajde da počnemo.
Onda se njegove reči i taj kratak pregled uklopiše, i meni postade jasno - ovaj naizgled nežni čovek koji je upravo obećao da me neće povrediti bio je doktor.
Stric Džeb duboko uzdahnu i sklopi oči.
Doktor mi pruži ruku, pozivajući me da svoju šaku stavim u njegovu. Stisnula sam šake u pesnice iza leđa. On me opet pažljivo osmotri, ispitujući užas u mojim očima. Usta mu se iskri-više, ali to ne beše mrštenje. Razmatrao je kako da nastavi dalje.
- Kajl, Ijane? - pozva, izvijajući vrat da u skupini ljudi pronađe one koje je pozvao. Kolena mi zaklecaše kada se dva cr-nokosa brata probiše napred.
- Mislim da mi je potrebna pomoć. Možda ako biste vi po-neli... - zausti doktor, koji pored Kajla nije izgledao tako visok.
-Ne.
Svi se okrenuše da vide odakle je došlo ovo neslaganje. Nije bilo potrebe da se okrećem jer sam prepoznala taj glas. Ionako sam gledala u njega.
Džaredove veđe se gusto nabraše; usta mu behu izvijena u neobičnu grimasu. Toliko mnogo osećanja je preletalo preko njegovog lica da je bilo teško izdvojiti jednu. Bes, prkos, zbunjenost, mržnja, strah... bol.
Doktor zatrepta, lice mu se oklembesi od iznenađenja. -Džarede? Da li postoji neki problem?
-Da.
Svi su čekali. Pored mene, Džeb je držao uglove usana stisnutim, kao da ovi pokušavaju da se razvuku u osmeh. Ako je to slučaj, onda matori ima čudan smisao za humor.
- A to je? - upita doktor.
Džared procedi kroz zube. — Reči ću ti u čemu šta je problem, Doco. Koja je razlika između toga da ga damo tebi ili da mu Džeb prospe mozak?
Zadrhtala sam. Džeb me potapša po ruci.
Doktor opet zatrepta. - Pa... - bilo je sve što je rekao.
Džared sam odgovori na svoje pitanje. - Razlika je u tome što će, ako ga Džeb ubije, barem umreti kako treba.- Džarede - Doktorov glas beše umirujući, kao kada se meni obraćao - svaki put saznamo mnogo toga. Možda ćemo ovoga puta...
- Ha! - naruga se Džared. - Nisam video neki naročit napredak, Doco.
Džared će nas zakititi, pomisli Melani slabašno.
Bilo je teško koncentrisati se dovoljno da bi se obrazovale reči. Ne nas, samo tvoje telo.
Sasvim dovoljno... Izgledalo je kao da njen glas dolazi iz neke daljine, izvan moje glave u kojoj je bubnjalo.
Seron iskorači napred tako da je napola zaklonila doktora. Beše to neobičan zaštitnički stav.
- Nema svrhe da protraćimo priliku - reče ona gnevno. - Svima nam je jasno da je ovo teško za tebe, Džarede, ali na kraju krajeva, nije na tebi da donoseš odluku. Moramo da razmotrimo šta je najbolje za većinu.
Džared je besno prostreli pogledom. - Ne - zareza.
Znala sam da nije prošaputao tu reč, ali ona ipak beše veoma tiha u mojim ušima. Zapravo, odjednom se sve utišalo. Seronine usne su se pomerale, uperila je prst u Džareda, ali ja sam čula samo nežno šuštanje. Niko od njih se nije pomerio, ali izgledalo je kao da se udaljavaju od mene.
Videh tamnokosu braću kako gnevnih lica koračaju prema Džaredu. Osetih kako moja ruka pokušava da se podigne da bi se pobunila, ali se samo mlitavo trgla. Džaredovo lice pocrvene kada mu se usne razdvojiše i žile na vratu mu iskočiše kao da viče, ali ja nisam čula ništa. Džeb mi je pustio ruku i ja videh bledosivu puščanu cev kako se podiže pored mene. Ustuknuli od oružja, iako ne beše upereno u mom pravcu. To mi je poremetilo ravnotežu i posmatrala sam kako se cela prostorija lagano naginje na jednu stranu.
- Džejmi - procedih izdahnuvši, dok mi je svetlo u vrtlogu nestajalo pred očima.
Džaredovo lice se odjednom pojavi veoma blizu, naginjući se nada mnom s gnevnim izrazom.
- Džejmi? - izustih opet, ovog puta upitno. - Džejmi? Džebov osorni glas odgovori odnekud iz daljine.
- Mali je dobro. Džared ga je doveo ovamo. Pogledah Džaredovo izmučeno lice, koje je brzo nestajalo
u tamnoj izmaglici koja mi je padala na oči.
- Hvala ti - prošaputah.
A onda me je progutala tama.
