Kada sam došla k sebi, nisam bila dezorijentisana. Tačno sam znala gde se nalazim, grubo rečeno, i držala sam oči zatvorene i ravnomerno disala. Pokušala sam da saznam što sam više mogla o svojoj trenutnoj situaciji a da ne otkrijem činjenicu da sam opet pri svesti.
Bila sam gladna. Želudac mi se zavežao, stisnuo i ispuštao ljutite zvuke. Sumnjala sam da će me ta buka odati - bila sam sigurna da je krčao i žalio se i dok sam spavala.
Glava me je žestoko bolela. Bilo je nemoguće znati koliko je tog bola poticalo od iznurenosti a koliko od udaraca koje sam primila.
Ležala sam na tvrdoj površini. Bila je gruba i rupičasta. Nije bila ravna već čudno zakrivljena, kao da sam ležala u plitkoj posudi. Nije bilo udobno. Leđa i kukovi su me probadali zbog toga što behu sklupčani u tom položaju. Bol me je verovatno i probudio; nisam se osećala ni najmanje odmornom.
Bilo je mračno - to sam mogla da zaključim i zatvorenih očiju. Ne baš mrkli mrak, ali veoma mračno.
Vazduh je bio čak i plesnjiviji nego pre - osećali su se vlaga i korozija, uz neki poseban opor vonj koji kao da je mi prianjao za grlo. Temperatura je bila niža nego u pustinji, ali ta neprilična vlažnost učinila ju je skoro isto tako neugodnom. Opet sam se znojila, voda koju mi je Džeb dao pronalazila je svoj put kroz moje pore.
Čula sam kako se odjek mog disanja vraća s udaljenosti od oko jednog metra. Moguće je da sam bila blizu samo jednog zida, ali pretpostavila sam da se nalazim u veoma malom prostoru. Osluškivala sam što sam bolje mogla i zvučalo je kao da odjek mog disanja dolazi i s druge strane.
Znajući da sam verovatno još uvek negde u povezanim pećinama u koje me je Džeb bio doveo, bila sam prilično sigurna šta ću ugledati kada otvorim oči. Mora da sam u nekoj maloj rupi u steni tamne ljubičastosmeđe boje izbušene rupama poput švajcarskog sira.
Bilo je tiho osim zvukova koje je pravilo moje telo. Bojeći se da otvorim oči, oslonila sam se na uši, naprežući se sve više i više da uhvatim neki zvuk. Nisam mogla da čujem nikog drugog, a to nije imalo smisla. Ne bi me ostavili bez čuvara, zar ne? Stric Džeb i njegova sveprisutna puška, ili neko manje saosećajan. Da me ostave samu... to se ne bi slagalo s njihovom brutalnošću, njihovim prirodnim strahom i mržnjom prema tome što ja predstavljam.
Osim ako...
Pokušala sam da progutam, ali mi se grlo steglo od straha. Ne bi me ostavili samu. Osim ako ne bi pomislili da sam mrtva ili se postarali da to budem. Osim ako u ovim pećinama ne postoje mesta s kojih se niko ne vraća.
Slika koju sam počela da stičem o svom okruženju vrtoglavo se promenila u mojoj glavi. Sada sam sebe videla na dnu neke duboke jame ili zazidanu u skučenoj grobnici. Disanje mi se ubrza dok sam ispitivala ustajalost vazduha, tražeći neki znak da ostajem bez kiseonika. Mišići oko pluća mi se pomeriše napred, ispunjavajući ih vazduhom potrebnim za vrisak koji je nadolazio. Stisla sam zube da bih ga sprečila da izađe.
Nešto oštro zagreba po tlu tik pored moje glave.
Vrisnuh, i taj zvuk se prolomi u malom prostoru. Oči mi se naglo otvoriše. Naglo sam se odmakla od te zloslutne buke, bacajući se na reckavi stenoviti zid. Šake mi poleteše naviše da zaštite lice a glava mi bolno zazvoni od udarca u nisku tavanicu.
Slabo svetlo osvetljavalo je savršeno okrugli izlaz iz majušnog mehura od pećine u kojoj sam bila sklupčana. Džaredovo lice beše dopola osvetljeno kad se nagnuo nad otvorom, s jednom rukom ispruženom prema meni. Usne mu behu stisnute od besa. Vena na čelu mu je pulsirala dok je posmatrao moju paničnu reakciju.
Nije se pomerao; samo je gnevno zurio dok mi se srce nije smirilo a disanje ujednačilo. Susrela sam njegov ljututi pogled, prisećajući se kako je on uvek bio tih - poput utvare kad bi to poželeo. Nije ni čudo što ga nisam čula da stražari ispred moje ćelije.
Ali nešto jesam čula. Dok sam se prisećala toga, Džared gurnu svoju ispruženu ruku bliže i onaj neprijatni zvuk greba-nja se ponovi. Oborila sam pogled. Kraj mojih stopala nalazio se polomljeni komad plastike koji je služio kao poslužavnik. A na njemu...
Navalih na otvorenu flašu vode. Jedva da sam bila svesna Džaredovih usana koje su se izvile od gađenja kada sam naglo prinela flašu usnama. Bila sam sigurna da će me to kasnije brinuti, ali ono do čega mi sada beše stalo bila je voda. Pitam se da li ću ikada više u svom životu prihvatiti tu tečnost zdravo za gotovo. Budući da nema mnogo izgleda da će se moj život ovde produžiti, verovatno ne.
Džared je nestao, nazad kroz okrugli ulaz. Mogla sam da vidim samo deo njegovog rukava i ništa više. Slaba svetlost dopirala je odnekud iza njega. Beše to neka veštačka plavičasta boja.
Popila sam vodu do pola kada mi je neki drugi miris privukao pažnju, obaveštavajući me da voda nije bila jedini poklon. Opet pogledah u poslužavnik.
Hrana. Oni me hrane?
Prvo što sam namirisala bio je hleb - tamna, nejednako uobličena veknica, ali tu je bila i zdela s nekom bistrom tečno-šću koja je zaudarala na crni luk. Pošto sam se nagnula bliže, mogla sam da vidim i tamnije komade na dnu. Pored toga su plutala tri debela bela kolutića. Pretpostavila sam da je to povrće, ali nisam prepoznala vrstu.
Bilo mi je potrebno svega nekoliko sekundi da sve to otkrijem, ali čak i za to kratko vreme, želudac mi je gotovo iskočio na usta pokušavajući da dosegne hranu.
Navalih na hleb. Bio je veoma gust, prošaran celim zrnima koja su mi zapadala između zuba. Skriputao je pri žvakanju, ali beše veoma ukusan. Nisam mogla da se setim da mi je išta bilo
ukusnije, čak ni moji spljeskani tvinkiji. Vilica mi je radila što je brže mogla, ali sam većinu zalogaja tvrdog hleba progutala polusažvakane. Mogla sam da čujem kako svaki zalogaj pada na želudac uz krčanje. Nije prijalo onoliko koliko sam mislila da hoće. Pošto je suviše dugo bio prazan, želudac je neugodno reagovao na hranu.
Ignorisala sam to i prešla na tečnost - bila je to supa. Ona je lakše prolazila. Izuzev crnog luka koji sam namirisala, ukus je bio blag. Zeleni komadi behu meki i sunderasti. Popila sam je direktno iz zdele i poželela da je dublja. Nagnula sam je da bih se uverila da sam popila svaku kap.
Belo povrće beše hrskavog, drvenastog ukusa. Neka vrsta korenja. Nije utaživalo glad kao supa, niti je bilo ukusno poput hleba, ali bila sam zahvalna na njihovoj obilnosti. Nisam se zasitila - ni blizu — i verovatno bih počela da jedem poslužavnik da sam pomislila da ću moći da ga sažvaćem.
Nije mi palo na pamet, sve dok nisam završila s jelom, da ne bi trebalo da me hrane. Osim ako Džared nije izgubio u prepirci s doktorom. Mada, zašto bi Džared bio moj čuvar ako je to slučaj?
Ispustila sam poslužavnik kada je bio prazan, ustuknuvši od buke koju je napravio. Ostala sam naslonjena na zadnji deo mog mehura kada je Džared posegnuo unutra da ga uzme. Ovog puta nije gledao u mene.
- Hvala - šapnuh dok je on opet nestajao. Nije rekao ništa; na njegovom licu nije bilo promene. Ovoga puta se čak ni delić njegovog rukava nije pojavio, ali bila sam sigurna da je tamo.
Ne mogu da verujem da me je udario, mozgala je Melani, s nevericom pre nego ozlojeđeno. Još nije prevazišla to iznenađenje. Ja ni isprva nisam bila iznenađena. Naravno da me je udario.
Pitala sam se gde si, odgovorih. Bilo bi ružno da me uvališ u ovaj haos i onda me napustiš.
Ignorisala je moj jetki ton. Nisam ni pomislila da bi on bio u stanju to da uradi, bez obzira na sve. Mislim da ja ne bih mogla njega da udarim.
Naravno da bi mogla. Daje on izašao pred tebe s očima koje odbijaju svetlost i ti bi učinila isto. Vi ste po prirodi nasilni. Setih se njenih maštanja u kojima davi Tragača. To je izgledalo kao da se desilo pre nekoliko meseci iako sam znala da su u pitanju dani.
Imalo bi smisla da se ranije desilo. Potrebno je vreme da biste se uvalili u ovako groznu kašu u kakvoj sam se sada nalazila.Melani je pokušala to nepristrasno da razmotri. Ne bih rekla. Ne Džareda... i ne Džejmija, nema šanse da bih povredila Džejmija, čak i daje... Ućutala je, beše joj mrsko da nastavi tu misao.
Razmotrila sam to i uvidela da je istina. Čak i da je to dete postalo nešto ili neko drugi, ni ja ni ona ne bismo nikada podigle ruku na njega.
To je drugo. Tisi... kao majka. Majke ne rasuđuju racionalno u tim situacijama. Previše emocija je uključeno.
Majčinstvo je uvek emotivno — čak i za vas duše.
Nisam odgovorila na to.
Sta misliš šta će se sada desiti?
Ti si ekspert za ljude, podsetih je. Verovatno nije dobro to što mi daju hranu. Pada mi na pamet samo jedan razlog zbog koga žele da budem snažna.
Ono malo detalja o ljudskoj okrutnosti kroz istoriju kojih sam se sećala isprepletali su mi se u glavi s pričama iz starih novina koje smo čitale pre nekoliko dana. Spaljivanje - ta beše grozna. Melani je jednom prilikom spržila sve jagodice na prstima desne šake u glupoj nezgodi tako što je zgrabila tiganj ne shvatajući da je vreo. Setila sam se kako ju je taj bol šokirao - bio je tako neočekivano oštar i snažan.
Mada, to je bila obična nezgoda. Brzo zalečena pomoću leda, melema i lekova. Niko to nije namerno uradio, nastavio posle prvog mučnog bola, produžujući ga sve duže i duže...
Nikada nisam živela na planeti na kojoj su se ovakve grozote mogle desiti čak i pre nego što su duše došle. Ovo mesto je zaista bilo najbolje i najgore od svih svetova - najdivnija čula, najizuzetnija osećanja... najzlobnije želje, najmračnija dela. Možda je tako suđeno. Možda se, da nema te niskosti, uzvišenost ne bi mogla dostići. Da li su duše izuzetak od tog pravila? Da li one mogu da imaju svetlost bez tame u ovom svetu?
Ja...osetila sam nešto kada te je udario, prekinu me Melani. Reči su dolazile polako, jedna po jedna, kao da nije želela da ih pomisli.
I ja sam osetila nešto. Iznenadilo me je koliko je sada bilo prirodno koristiti sarkazam, nakon toliko vremena provedenog s Melani. Ima dobar bekhend, zar ne?
Nisam na to mislila. Hoću da kažem... Oklevala je veoma dugo, a onda su preostale reči izletele u bujici. Mislila sam kako sve to potiče od mene - to što osećamo za njega. Mislila sam kako ja... to kontrolišem.
Misli skrivene iza njenih reči bile su jasnije od samih reči.
Mislila si da možeš da me dovedeš ovde zato što si ti to toliko želela. Da ti mene kontrolišeš umesto obratno. Trudila sam se da suzbijem ljutnju. Mislila si da manipulišeš mnome.
Da. Ozlojeđenost u njenom glasu nije poticala od činjenice da sam se ja naljutila, već zbog toga što nije volela da greši. AlL
Čekala sam.
Još jedna bujica reči. / ti si zaljubljena u njega, nezavisno oi mene. Razlikuje se od onoga što ja osećam. Drugačije je. Nisam to uviđala sve dok on nije bio tamo s nama, sve dok ga nisi videla prvi put. Kako se to dogodilo? Kako to da se crv od sedam centimetara zaljubi u ljudsko biće?
Crv?
Izvini. Pretpostavljam da imaš neku vrstu... udova.
Ne baš. Više liče na antene. I mnogo sam duža od sedam centimetara kad se one isprave.
Hoću da kažem da on ne pripada tvojoj vrsti.
Moje teloje ljudsko, rekoh joj. Dok sam vezana za njega, još sam čovek. A način na koji ti vidiš Džareda u svojim sećanjima... Pa, za sve si ti kriva.
Razmotrila je to na trenutak. Nije joj se mnogo dopalo.
Znači, da si otišla u Tuson i uzela novo telo, sada ga više ne bi volela?Iskreno, iskreno se nadam daje to istina.
Nijedna od nas nije bila zadovoljna mojim odgovorom. Naslonila sam glavu na vrhove kolena. Melani promeni temu.
Barem je Džejmi na sigurnom. Znala sam da će Džared paziti na njega. Da sam morala da ga ostavim, ne bih ga mogla ostaviti u boljim rukama... Volela bih da ga vidim.
Neću to da tražim! Zadrhtala sam od pomisli kakav bi odgovor dobila na taj zahtev.
Istovremeno, i sama sam žudela da vidim dečakovo lice. Htela sam da se uverim da je on zaista ovde, da je na sigurnom -da ga hrane i brinu o njemu na način na koji Melani više nikada to neće moći. Na načina na koji sam ja, ničija majka, zelela da brinem o njemu. Ima li nekoga da mu peva uspavanke? Da mu priča priče? Da li ovaj novi, gnevni Džared misli
O tako malim stvarima? Ima li nekoga uz koga bi se sklupčao kada je uplašen?
Misliš li da će mu reči da sam ovde?, upita Melani. Da li bi mu to pomoglo ili bi ga povredilo?, uzvratih joj pitanjem.
Njena misao beše šapat. Ne znam... Volela bih da mogu da mu kažem da sam održala obećanje.
Zaista jesi. Odmahnuh glavom, zapanjena. Niko ne može da kaže da se nisi vratila, kao i uvek.
Hvala ti za to. Glas joj beše slab. Nisam mogla da razumem da li je mislila na moje predašnje reči ili je mislila u širem smislu, što sam je dovela ovamo.
Odjednom sam bila iscrpljena i mogla sam da osetim da je
1 ona. Sada kad mi je želudac bio malčice namiren i, kako se činilo, skoro do pola pun, ostali bolovi nisu bili dovoljno oštri da bi me držali budnom. Oklevala sam pre nego što sam se po-merila, plašeći se da napravim bilo kakav zvuk, ali moje telo je zelelo da se ispravi i ispruži. Učinila sam to što sam tiše mogla, pokušavajući da pronađem deo tog mehura koji je dovoljno dug za mene. Na kraju sam morala skoro da izbacim stopala kroz okrugli otvor. Nije mi se dopalo to što radim, jer sam brinula da će Džared čuti taj pokret u svojoj blizini i pomisliti da pokušavam da pobegnem, ali on nije uopšte reagovao. Naslonila sam nepovređenu stranu lica na mišicu, pokušala da ignorišem to što mi se kičma ukočila zbog zakrivljenosti poda i sklopila oči.
Mislim da sam spavala, ali čak i da jesam, to nije bio dubok san. Zvuk koraka je i dalje bio veoma udaljen kada sam se potpuno razbudila.
Ovog puta sam odmah otvorila oči. Ništa se nije promenilo dalje sam mogla da vidim slabu plavu svetlost kroz okruglu rupu; i dalje nisam mogla da vidim da li je Džared ispred nje. Neko je išao u ovom pravcu - bilo je lako čuti da se koraci približavaju. Sklonila sam noge s otvora, pomerajući ih što sam tiše mogla, i opet se sklupčala uza zid. Volela bih da mogu da stojim; onda bih se osećala manje ranjivom, spremnijom da se suočim s bilo čim što sledi. Niska tavanica pećinskog mehura jedva da bi mi dozvolila da kleknem.
Nešto se pomerilo izvan mog zatvora. Ugledala sam deo Džaredovog stopala dok se tiho pridižao.
- Ah. Tu si - reče neki čovek. Te reči behu toliko glasne nakon sve ove prazne tišine da sam poskočila. Prepoznala sam taj glas. Beše to jedan od braće koju sam videla u pustinji-onaj s mačetom, Kajl.
Džared je ćutao.
- Nećemo ovo da dozvolimo, Džarede. - Bio je to neki drugi govornik, glas mu je zvučao razboritije. Verovatno mladi brat, Ijan. Braća su imala veoma sličan glas - ili bi imala da Kajl nije skoro uvek vikao, glasa konstantno izobličenog od besa. - Svi smo mi izgubili nekoga — do đavola, svi smo izgubili sve svoje. Ali ovo je smešno.
- Ako nećeš da je daš Doci, onda mora da umre - dodade Kajl režećim glasom.
- Ne možeš je držati ovde zatvorenu - nastavi Ijan. - Na kraju će pobeći i svi ćemo biti otkriveni.Džared ne odgovori, ali načini jedan korak koji ga dovede tačno ispred otvora moje ćelije.
Srce mi zalupa snažno i brzo kada sam shvatila šta braća govore. Džared je pobedio. Neće me mučiti. Neće me ubiti -barem ne odmah. Džared me je držao kao zarobljenika.
Ta reč je zvučala divno u datim okolnostima.
Rekla sam ti da će nas zaštititi.
- Nemoj da nam otežavaš ovo, Džarede - reče neki novi muški glas koji nisam poznala.
- To mora da se obavi. Džared ne reče ništa.
- Ne želimo da te povredimo, Džarede. Svi smo mi ovde I braća. Ali hoćemo, ako nas nateraš. - U Kajlovom glasu nije bilo blefiranja. — Pomeri se.
Džared je stajao nepomično poput stene. Srce poče da mi lupa brže nego pre, udarajući u rebra tako snažno da je poremetilo ritam rada pluća i otežalo mi disanje. I
Melani je bila sleđena od straha, nemoćna da misli pretoči u povezane reči.
Oni će ga povrediti. Ti sumanuti ljudi će napasti jednog od svojih.
- Džarede... molim te - reče Ijan. Džared ne odgovori.
Bat teških koraka - nasrtaj zvuk nečeg teškog kako udara nešto tvrdo. Uzdah, krkljanje nekoga ko se guši...
- Ne! - vrisnuh i izleteh kroz okruglu rupu.
