Nikada nisam previse razmisljala o tome kako cu umreti-mada sam proteklih nekoliko meseci imala dovoljno razloga za to-ali sve i da jesam,ne bih to zamisljala ovako.
Gledala sam, ne disuci, preko duge prostorije u tamne oci lovca a on me je ljubazno posmatrao.
Svakako je to dobar nacin da se umre,umesto druge osobe,umesto nekog koga volim.Cak i plemenito.To bi moralo nesto da vredi.
Znala sam da sada uopste ne bih bila suocena sa smrcu da nisam otisla u Forks.Ali ma koliko bila prestravljana nisam mogla da primoram sebe da zazalim zbog te odluke.Kada ti zivot pruzi san koji toliko nadmasuje sva tvoja ocekivanja,nije razumno tugovati kad mu dodje kraj.
Lovac se ljubazno osmehnuo kada je laganim koracima krenuo da me ubije.
Evo jos nekih citata (nije mi tu knjiga ali napisacu ono sto sam izdvojila na neki papir)Ovo je onaj deo kada je sa Alice i jasperom u hotelu i onaj deo kada se zaputila kuci u taksiju
Morala sam da prihvatim cinjenicu da vise nikada necu videti Edwarda,da mu vise necu videti lice ni jedan jedini put,bar da tu sliku ponesem sa sobom u prostoriju s ogledalima.Pustila sam talase patnje da me obliju,da neko vreme rade sa mnom sta im je volja.
Ovo je pismo koje Bella pise Edwardu
Edwarde-napisala sam.Ruka mi je drhtala, slova su bila jedva citljiva.
,,Volim te.Tako mi je zao.On drzi moju mamu,pa moram da pokusam.Znam da mi verovatno nece uspeti.Tako mi je strasno, strasno zao.
Ne ljuti se na Alice i Jaspera.Ako uspem da im pobegne to ce biti pravo cudo.Zahvali im se u moje ime.Pogotovu Alice,molim te.
I molim te ,molim te, ne idi za njim.To on i zali,mislim.Ne bih mogla da podnesem da iko vise strada zbog mene,pogotovu ti.Molim te ,to je jedino sto sada mogu da trazim od tebe.
Za mene.
Volim te.Oprosti mi.
Bella
Zavalila sam se ne sediste i prekrstila ruke u krilu.Poznat grad je poceo da promice oko mene,ali nisam gledala kroz prozor.Naterala sam sebe da se smirim.Cvrsto sam odlucila da ne dopustim da je izgubim u ovom trenu sada kada sam uspesno sprovela plan u delo>nije imalo smisla predavati se novom strahu,novoj strepnji.Put mi je bio zacrtan.Sada je samo trebalo da ga sledim.
Tako sam ,umesto da panicim,zazmurila i provela dvadesetominutnu voznju uz Edwarda.
Zamislila sam da sam ostala na aerodromu da docekam edwarda.Docarala sam sebi kako bih stala na prste da mu sto pre vidim lice.Kako bi se brzo i graciozno probio kroz guzvu sto nas razdvaja.A onda bih pretrcala tih poslednjih nekoliko koraka sto nas razdvajaju-neposretna kao i uvek-i nasla se u njegovim mermernim rukama konacno na sigurnom.
Zapitala sam se kuda bismo otisli.Nekuda na sever da bi on mogao da izlazi danju.Ili mozda na neko zabaceno mesto,da opet mozemo zajedno da lezimo na suncu.Zamislila sam ga uz obalu dok mu koza svetluca kao more.Ne bi bilo bitno koliko dugo moramo da se skrivamo.biti zarobljana s njim u hotelskoj sobi bilo bi svojevoljno 7 nebo.
Toliko sam pitanja jos htela da mu postavim.Mogla bih doveka da razgovaram sa njim,da nikad ne zaspim,da se nikad ne udaljavam.
Sada sam tako jasno mogla da mu vidim lice..Gotovo da mu cujem glas.I na trenutak sam,uprkos svom uzasu i beznadju,bila srecna.
