NM citati

Ovde pisite citate iz knjige ili filma... Citate mozete pisati i na engleskom i na srpskom

Iskorachila am na ivicu, ochiju prikovanih za prazan prostor ispred mene.Nozni prsti su mi slepo pipali napred, milujuci ivicu stene kada su je dotakli.Uvukla sam dubok dah i zadrzala da...chekajuci.
-Bella.
Nasmeshila sam se i izdahnula vazduh.
Da? Nisam odgovorila naglas, iz straha da ce zvuk mog glasa rasterati prelepu iluziju.Zvuchao je tako stvarno, tako blizu.Samo kad je ovako negodovao mogla sam da chujem pravo secanje na njegov glas - barshunastu teksturu i muzikalnu intonaciju koje su sachinjavale najsavrsheniji od svih glasova.
-Nemoj ovo da radish? - preklinjao je.
Zeleo si da budem ljudsko bice, podsetila sam ga.Pa sad me gledaj.
-Molim te.Za mene.
Ali nikako drugachije necesh da ostanesh sa mnom.
-Molim te. - Bio je to samo shapat u kishi koja je duvala, bacala mi kosu i natapala odecu - kvaseci me kao da je ovo bio moj drugi skok danas.
Podigla sam se na prste.
-Ne, Bella! - Sad je bio ljut, i ta ljutnja je isto bila divna.
Nasmeshila sam se i ispruzila ruke pravo napred, kao da cu da zaronim, podizuci lice u kishu.Ali pravilo je bilo previshe ukorenjeno od godina plivanja na javnom bazenu-prvi put, prvo noge.Nagnula sam se napred, spushtajuci se u chuchanj kako bih uhvatila bolji zalet...
I odbacila se sa stene.

***
Poljubac je poceo ubicajno-Edward je bio pazljiv kao i uvek,a moje srce je pocelo da preteruje kao sto je to stalno radilo.Ali onda se nesto promenilo.Usne su mu se odjednom mnogo brze pomerale,a slobodnu ruku je zavukao u moju kosu i cvrsto mi njom drzao lice uz svoje.I,mada su i moje ruke bile zapletene u njegovoj kosi,i mada sam ocigledno pocinjala da prelazim njegove granice opreza,ovaj put me nije zaustavio.Telo mu je bilo hladno kroz tanki jorgan,ali ja sam se zelno priljubila uz njega.
Zaustavio se naglo.Odgurnuo me neznim,odlucnim rukama.
***
Bila sam napola zaspala,mozda i vise nego napola,kada sam shvatila na sta me je podsetio njegov poljubac.Predhodnog proleca,kada je morao da me ostavi da bi odvukao Dzejmsa s mog traga,Edward me je poljubio na rastanku,ne znajuci kada-i da li -cemo se ponovo videti.I ovaj poljubac je imao u sebi isti takav,skoro bolan osecaj,iz nekog razloga koji nisam mogla da zamislim.Kliznula sam u nesvesno stanje drhteci,kao da vec imam nocnu moru.
***

Zasli smo svega nekoliko koraka medju drvece kada se zaustavio.Jedva da smo i bili na sumskoj stazi-jos se videla kuca.
Bas je bila neka setnja.
Edward se naslonio na drvo i zurio u mene,sa necitljivim izrazom na licu.
-U redu,hajde da razgovaramo-rekla sam.Zvucalo je hrabrije nego sto sam se osecala.
-Bela,mi odlazimo.
I ja sam duboko udahnula.To je bila prihvatljiva opcija.Mislila sam da sam se spremila za nju.Ali ipak sam morala da pitam:
-Zasto sada?Jos godinu dana.
-Bela,vreme je.Uostalom koliko dugo bismo jos mogli da ostanemo u Forksu?Karlajl jedva da moze da se provuce kao tridesetorogodisnjak,a sada vec tvrdi da je napunio 33.Svakako bismo uskoro morali da pocnemo ispocetka.
Njegov odgovor me je zbunio.Mislila sam da je poenta odlaska u tome da pustimo njegovu porodicu da zivi u miru.Zasto smo mi morali da idemo,ako oni odlaze?Zurila sam u njega,pokusavajuci da shvatim sta je hteo da kaze.
I on je zurio u mene,hlano.
Uz nalet mucnine,shvatila sam da sam ga pogresno razumela.
-Kada kazes mi...-prosaputala sam.
-Mislim na svoju porodicu i sebe.-Svaku rec je izgovorio odvojeno i razgovetno.
Mehanicki sam vrtela glavom levo-desno,pokusavajuci da je razbristrim.Cekao je bez ikakve naznake nestrpljenja.Bilo mi je potrebno nekoliko minuta da progovorim.
-Dobro-rekla sam.-Ja cu poci s vama.
-Ne mozes s nama Bela.Tamo gde mi idemo...To nije pravo mesto za tebe.
-Pravo mesto za mene je tamo gde si ti.
-Ja nisam prava osoba za tebe,Bela.
-Ne pricaj gluposti.-Zelela sam da zvucim ljutito,ali zvucalo je kao da ga preklinjavam.-Ti si najbolji deo mog zivota.
-Moj svet nije za tebe-natmureno je rekao.
-Ono sto se desilo sa Dzasperom -to nije nista,Edwarde!Nista!
-U pravu si-slozio se.-Upravo takvo nesto je trebalo ocekivati.
-Obecao si mi!U Fenisku,obecao si da ces ostati.
-Dokle god je to najbolje za tebe-prekinuo me je da bi me ispravio.
-Ne!Ovo je zbog moje duse,je li tako?-povikala sam,besna kao ris.Reci su praskale iz mene,ali nekako je i dalje zvucalo kao molba.-Karlajl mi je relao za to,i nije me briga,Edwardw.Nije me briga!Mozes da mi uzes dusu.Ne zelim je bez tebe-vec je tvoja!
Duboko je udahnuo i zurio dug trenutak u zemlju,ne videci nista.Usta su mu se sasvim malo iskrivila.Kada je konacno podigao pogled,oci su mu bile drugacije,tvrdje-kao da se tecno zlato smrzlo.
-Bela,ne zelim te sa sobom.-Izgovorio je ove reci sporo i precizno,a njegove hladne oci su pocivale na mom licu i posmatrale kako polako shvatam sta mi zapravo govori.
Nastala je pauza dok sam u glavi nekoliko puta ponavljala njegove reci,prebirajuci za njima u potrazi za njihovom stvarnom namerom.
-Ti...me...ne zelis?-pokusala sam da izgovorim,zbunjena time kako su reci zvucala u tom redosledu.
-Ne.
Zurila sam u njegove oci,ne shvatajuci.I on je zurio u mene,bez izvunjenja.Oci su mu bila kao topaz-tvrde, bistre i veoma duboke.Cinolo mi se da mogu da vidim kroz njih kilometrima duboko,a ipak negde u tim bezdanim dubinama nisam uspela da vidim bilo sta sto se kosilo sa recima koje je govorio.
-Pa,to menja situaciju.-Bila sam iznenadjena time koliko smireno i razumno je zvucao moj glas.Mora da je bilo zbog toga sto sam vec toliko otupela.Nisam mogla da shvatim sta mi govori.I dalje mi nije imalo nikakvog smisla.
Pogledao je u stranu, prema drvecu,kada je ponovo progovorio.-Naravno,uvek cu te voleti...na neki nacin.Ali posle onoga sto se desilo pre neko vece shvatio sam da je vreme za promenu.Zato sto sam...umoran od pretvaranja da sam nesto sto nisam,Bela.Ja nisam ljudsko bice.-Ponovo je pogledao u mene,a ledene zaravni njegovog savrsenog lica nisu bile ljudske.-Pustio sam da ovo traje predugo,i zao mi je zbog toga.
-Nemoj.-Glas mi je sad bio samo sapat.Svest je pocinjala da curi kroz mene,kapljuci poput kiseline kroz moje vene..-Nemoj ovo da radis.
Samo je zurio u mene,a videla sam iz njegovih ociju da moje reci dolaze prekasno.Vec je to uradio.
-Nisi prava osoba za mene,Bela.-Preokrenuo je svoje ranije reci,tako da nisam mogla da se pobunim.Kako sam samo dobro znala da nisam dovoljno dobra za njega.
Otvoria sam usta da nesto kazem,a onda ih ponovo zatvorila.Strpljivo je cekao,a s lica su mu bile izbrisane sve emocije.Pokusala sam ponovo.
-Ako...ako je to ono sto zelis.
Jednom je klimnuo glavom.
Celo telo mi je otupelo.Nisam osecala nista ispod vrata.
-Ali hteo bih da te zamolim za jednu uslugu,ako ne trazim previse-rekao je.
Pitam se sta mi je video na licu,jer nesto je preletelo preko njegovog u odgovor na to.Ali pre nego sto sam mogla da protumacim o cemu se radi,crte su mu se slozile u istu masku.
-Samo reci-zaklela sam se,neznatno , jacim glasom.
Njegov smrznuti pogled topio se pred mojim ocima.Zlato je opet postalo tecno,liveno,goruci se prelivalo u mojim ocima sa ogromnim intenzitetim.
-Nemoj da radis nista ne promisljeno ili glupo-naredio je,ali ovaj put nije delovao distancirani.-Da li razumes sta ti govorim?
Bespomocno sam klimnula glavom.
Oci su mu se ohladilw i distanca se vratila.-Brinem se za Carlija,naravno.Potrebna si mu.Vodi racuna o sebi-za njega.
Ponovo sam klimnula glavom.-Hocu-prosaputala sam.
Kao da se malo opustio.
-I ja cu ti zauzvrat obecati nesto-rekao je.-Obecavam da je ovo poslednji put da me vidis.Necu se vracati.Nikada vise neces proci kroz nesto slicno zbog mene.Mozes da nastavis svojim zivotom bez ikakvog mog daljeg mesanja u njega.Bice kao da nikada nisam postojao.
Mora da su kolena pocela da mi klecaju,jer drvace se odjedno pomeralo.Mogla sam da cujem kako mi krv udaram iza usiju brze nego obicno.Edwardov glas je zvucao udaljenije.
Nezno se nasmesio.-Ne brini.Ti si ljidsko bice-tvoje pamcenje je kao sito.Vreme leci sve rane za tvoju vrstu.
-A tvoje uspomene?-Upitala sam.Zvucalo je kao da mi je nesto zastalo u grlu,kao da se gusim.
-Pa-oklevao je na secund-ja necu zaboraviti.Ali moja vrsta...nama je lako da pronadjemo razbrigu.-Nasmesio se.Osmeh je bio miran i nije mu dopirao do ociju.
Ustuknuo je od mene za korak.-Mislim da je to sve.Necemo te vise uznemiravati.
Mnozina mi je privukla paznju.To me je iznenadilo-mislila sam da nisam u stanju bilo sta da primetim.
-Ali se ne vraca-shvatila sam.Ne znam kako je uspeo da me cuje-reci nisu proizvele nikakav zvuk-ali delovalo je razumno.
Polako je odmahnuo glavom,sve vreme gledajuci u moje lice.
-Ne.Svi su otisli.Ja sam ostao poslednji da bih se pozdravio sa tobom.
-Alis je otisla?-Glas mi je bio tup od neverice.
-Htela je da se pozdravi,ali ubedio sam je da bi za tebe bilo bolje da ovo jednostavno prelomimo.
Vrtelo mi se u glavi.Bilo mi je tesko de se skoncentrisem.Edwardove reci su mi se vratele po glavi,a cula sam i lekara u bolnici u Feniksu,proletos,dok mi je pokazivao snimak sa rendegena.Mozes da vidis da se radi o jednostavnom prelomu,pokazivao je prstom moje ostecene kosti na slici.To je dobro.Zarasce lakse,brze.
Pokusala sam normalno da disem.Morala sam da se skoncentrisem,da pronadjem nekakav izlaz iz ovog kosmara.
-Zbogom,Bela-rekao je istim tihim,mirnim glasom.
-Cekaj!-Iscedila sam iz sebe tu rec,pruzajuci ruke k njemu,teturajuci umrtvljene noge da me ponesu napred.
Mislila sam da i on pruza ruke k meni.Ali njegove hladne sake okovale su moje zglobove i prilepile ih uz telo.Sagnuo se i na casak vrlo lagano pritisnuo usne na moje celo.Oci su mi se zatvorile.
-Cuvaj se-tiho je rekao.Uz moju kozu je prostrujao njego hladan dah.
Osetila sam lagan,neprirodan povetarac.Oci su mi se sirom otvorile.Lisce na malom crvenolistom javoru drhtalo je od lakog vetra njegovog prolaska.
Otisao je.

23.Beg

Demetri nas je ostavio u veselo raskošnom prijemnom odeljenju,gde je ona žena Đana I dalje bila na mestu iza uglačanog pulta.Vedra,bezopasna muzika odzvanjala je iz skrivenih zvučika.
-Nemojte da krećete pre mraka-upozorio nas je.
Edward je klimnuo glavom I Demetri je brzo otišao.
Đana nije uopšte delovala iznenađeno ovom razmenom,iako jeste pronicljivo odmerila Edwardov pozajmljeni ogrtač.
-Jesi li dobro?-jedva čujno je pitao Edward,pretiho da bi ga žena-smrtnik mogla čuti.glas mu je bio grub-ako baršun može biti grub-od brige.I dalje je bio pod stresom zbog situacije u kojoj smo bili,predpostavila sam.
-Bolje je spusti da sedne pre nego što se sruši-rekla je Alis.-Raspada se.
Tek tada sam shvatila da se tresem,da se jako tresem,celo telo mi je podrhtavalo,sve dok zubi nisu počeli da mi cvokću I soba oko mene kao da je počela da se ljulja I muti mi se u očima.Na ludi sekund sam se zapitala da li se Jackob ovako oseća neposredno pre nego što eksplodira u vukodlaka.
Čula samzvuk koji nije imao nikakvog smisla,čudno cepanje koje je pretilo inače veselu muziku u pozadini.Pošto mi je pažnju odvlačilo drhtanje,nisam mogla da procenim odakle dolazi.
-Pst,Bela,pst,-rekao je Edward dok me je povlačio ka sofi najudaljenijoj od radoznalog ljudskog bića za pultom.
-Mislim da ima histeričan napad,Možda bi trebalo da je ošamariš-predložila je Alis.
Edward je ljutito prostreli pogledom.
Tada sam shvatila .Oh.Buku sam pravila ja.Ono cepanje su bili jecaji koji su dolazili iz mojih grudi.Od toga sam se tresla.
-U redu je,na sigurnom si,u redu je-zapevao je iznova I iznova.Povukao me je na krilo I ušuškao debeli vuneni ogrtač oko mene,štiteći me od svoje hladne kože.
Znala sam da je glupo što ovako reagujem.Ko zna koliko mi je vremena ostalo da mu gledam lice?Bio je spasen,I ja sam bila spasena,I mogao je da me ostavi čim budemo na slobodi.Da mi se oči ispune suzama tako da ne vidim jasno njegove crte lica,bilo je čisto traćenje vremena-prava ludost.
Ali,iza očiju,tamo gde suze nisu mogle da speru sliku,I dalje sam mogla da vidim uspaničeno lice sitne žene sa brojanicom.
-Mogu li nešto da vam donesem?-učtivo je upito glas.Bila je to Đana,aginjala se preko Edwardovog ramena sa pogledom koji je bio zabrinut,ali istovremeno ipak profesionalan I uzdržan.Činilo se da je ne brine to što joj je lice na nekoliko centimetara od neprijateljskih nastrojenog vampira.Ili je bila krajnje zaboravna ili jako dobra u svom poslu.
-Ne-hladno je odgovorio Edward.
Klimnula je glavom,nasmešila mi se I onda nestala.Čekala sam dok se nije dovoljno udaljila da ne može da nas čuje.-Da li ona zna šta se ovde dešava?-upitala sam,tihim I promuklim glasom.Zadobijala sam kontrolu nad sobom,disanje mi se ujednačavalo.
-Da.Sve zna-rekao mi je Edward.
-Da li zna da će je jednoga dana ubiti?
-Zna da postoji ta mogućnost-rekao je.
To me je iznenadilo.
Edwardovo lice bilo je teško pročitati.-Nada se da će odlučiti da je zadrže.
Osetila sam kako mi krv napušta lice.-Želi da bude jedna od njih?
Kratko je klimnuo glavom,oštro gledajući u moje lice,posmatrajući moju reakciju.
Stresla sam se.-Kako može to da želi?-prošaputala sam,više sama za sebe nego stvarno tražeći odgovor.-Kako može da gleda kako oni ljudi u koloni odlaze do te strašne sobe I da želi da učestvuje u tome?
Edward mi nije odgovorio.Lice mu se iskrivilo u odgovor na nešto što sam rekla.
Dok sam zurila u njegovo I previše lepo lice,pokušavajući da razumem promenu,iznenada me je sustiglo saznanje da sam stvarno ovde,u Edwardovom naručju,makar na kratko,I da nam se ne sprema-barem u ovom trenutku-smrt.
Oh,Edwarde-zaplakala sam,I opet počela da jecam.Bila je to jako glupa reakcija.Suza je bilo previše da bih opet videla njegovo lice,a za to nije bilo opravdanja.Zasigurno sam imala vremena do zalaska sunca.Opet kao u bajci,sa rokovima koji prekidaju čaroliju.
-Šta nije u redu?-pitao je,I dalje zabrinuto,trjajući mi leđa nežnim pokretima.
Obavila sam mu ruke oko vrata-šta je bilo najgore što je mogao da uradi?Samo da me odgurne-I privila se bliže uz njega.-Da li je stvarno bolesno da u ovom trenutku budem srećna?-pitala sam.Glas mi je dvaput pukao.
Nije me odgurnuo.Čvrsto me je stegnuouz svoje ledeno tvrde grudi,tako čvrsto da mi je bilo teško da dišem,čak I sa zdravim plućima.-Znam tačno na šta misliš-prošaputao je.-Ali imamo mnogo razloga da budemo srećni.Za početak,živi smo.
-Da složila sam se.-To je dobar razlog.
-I zajedno smo-tiho je rekao.Dah mu je bio tako sladak da mi se od njega mutilo u glavi.
Samo sam klimnula glavom,sigurna da nije tome pripisao istu težinu kao ja.
-I,uz malo sreće,I sutra ćemo biti živi.
-Nadam se-nesigurno sam rekla.
-Izgledi su prilično dobri-uveravala me je Alis.Bila je tiha da sam skoro zaboravila na njeno prisustvo.-Videću Jaspera za manje od 24 sata-zadovoljno je dodala.
Blago Alis.Mogla je da veruje u svoju budućnost.
Nisam mogla naduže da skinem pogled sa Edwardovog lica.Zurila sam u njega,želićiviše nego išta da se budućnost nikada ne dogodi.Da ovaj trenutak traje zauvek,ili ako ne može,da prestane da postojim kada I on.
I Edward je zurio u mene,njegove tamne oči bile su nežne,I bilo mi je lako da se pretvaram da on oseća isto što I ja.I pretvarala sam se,kako bi trenutak bio slađi.
Vrhovima prstiju je prešao preko podočnjaka ispod mojih očiju.-Deluješ jako umorno.
-A ti deluješ žedno-prošaptala sam,proučavajući ljubičaste modrice ispod crnih rožnjača.
Slegnuo je ramenima.-Nije to ništa.
-Jesi li siguran?Mogu da sedim ovde sa Alis-nerado sam ponudila.Višw bih volela da me on sada ubije nego da se pomerim I za centimetar sa mesta na kojem sam bila.
-Ne budi smešna.-Uzdahnuo je.Njegov slatki dah milovao mi je lice.-Nikada nisam imao bolju kontrolu nad tom stranom svoje prirode nego upravo sada.
Imala sam milion pitanja za njega.Jedno mi je došlo do usana,ali sam zadržala jezik.Nisam htela da upropastim taj trenutak,ma kako nesavršen da je bio,tu u toj sobi od koje mi je bilo zlo,pod budnim pogledom budućeg čudovišta.
Tu unjegovom naručju bilo je tako lako maštati o tome da želi da bude sa mnom.Nisam htela sada da mislim na njegove motive-na to da li se tako ponašao da bih ja bila mirna dok smo još u opasnosti,ili se samo osećao krivim za to gde smo I laknulo mu je što nije odgovoran za moju smrt.Možda je vreme koje smo proveli razdvojeni bilo dovljno I za sada mu nisam bila dosadna.Ali ništa nije bilo važno.Bila sam mnogo srećnija pretvarajući se.
Tiho sam ležala u njegovom naručju,ponovo pamteći njegovo lice,pretvarajući se…
Zurio je u moje lice kao da I on radi to isto,dok je sa Alis razgovarao o tome kako ćemo stći do kuće.Glasovi su im bili tako brzi I tihi da sam znala da Đana ne može da ih razume.I ja sama sam pola propustila.Ali zvučalo je kao da će biti još kradja.Lenjo sam se pitala da li je žuti porše već bio vraćen svojim vlasnicima.
-Šta je bila sva ona priča o pevačicama?-pitala je Alis u trenutku.
-La tua cantante-rekao je Edward.Glas mu je pretvarao reči u muziku.
-Da,to-rekla je Alis,I za trenutak sam se usredsredila.I ja sam se tada to isto zapitala.
Osetila sam kako Edward sleže ramenima oko mene.-Imaju ime za nekoga ko miriše onako kako Bela miriše meni.Nazivaju je mojom pevačicom-jer njena krv peva za mene.
Alis se nasmejala.
Bila sam dovoljno umorna da spavam,ali borila sam se protiv iscrpljenosti.Nisam htela da propustim ni selund vremena koje sam imala na raspolaganju s njim.Povremeno,dok je pričao sa Alis,iynenada bi se sagnuo I poljubio me –njegove usne glatke poput stakla dodirivale su mi kosu,čelo,vrh nosa.To je svaki put bilo kao elektrošok za moje dugo usnulo srce.Činilo se da zvuk njegovog kucanja ispunjava celu sobu.
Bila sam u raju-usred pakla.
Potpuno sam iygubila predstavu o vremenu.Tako sam se uspaničila kada su se Edwardove ruke stegnule oko mene,I kada su on I Alis opreyno pogledali ka zadnjem delu sobe.Zgrčila sam se uz Edwardove grudi kada je Alek-čije su oči sada bile jarkocrvene boje,ali koji uprkos popodnevnom obroku nije imao ni mrlje na svom svetlosivom odelu-ušao na dvostruka vrata.
Donosio je dobre vesti.
-Slobodni ste da idete-rekao nam je Alek,a glas mu je bio tako topao da je zvučao kao da smo svi stari prijatelji.-Tražimo od vas da se ne zadržavate u gradu.
Edward nije glumio ljubaznost kada je odgovorio,glas mu je bio hladan kao led.-To neće predstavljati problem.

Predgovor

Osecala sam se kao da sam zarobljena u jednom od onih strasnih kosmara u kojima moras da trcis,i trcis,sve dok ti pluca ne puknu,ali ne mozes da nateras telo da se krece dovoljno brzo.Dok sam se probijala kroz okrutnu gomilu,delovalo je kao da mi se noge pomeraju sve sporije i sporije,ali kazaljke na ogromnoj satnoj kuli nisu usporavale.Nepopustljivom,bezobzirnom slikom kretale su se neumoljivo ka kraju-kraju svega.
Ali,ovo nije bo san,i za razliku od onoga sto se desava u kosmarima,nisam trcala da spasem svoj zivot-jurila sam da spasem nesto mnogo dragocenije.Moj zivot mi je danas malo znacilo.
Alis je rekla da je vrlo verovatno da cemo obe umreti ovde.Mozda bi biolo drugacije da nju nije zarobila blestava suncana svetlost-samo sam ja mogla slobodno da trcim preko tog sjajnog trga punog ljudi.
A nisam mogla da trcim dovoljno brzo.
Nisam ni najmanje marila zbog toga sto smo okruzene izuzetno opasnim neprijateljima.Kada je sat poceo da otkucava pun cas,sireci vibracije ispod mojih tromih tabana,znala sam da je kasno-i bilo mi je drago sto nesto krvozedno ceka u pripravnosti,jer sam,posle ovog neuspeha,izgubila sveku zelju za zivotom.
Sat je ponovo otkucao,a sunce je sijalo tacno iz sredisnje tacke neba.

23.Istina


Imala sam osećaj da sam spavala jako dugo-telo mi je bilo ukočeno,kao da se za sve to vreme nijednom nisam ni pomerila.Glava mi je bila ošamućena I spora.Čudni,živopisni snovi-snovi I košmari-vrtoglavo su mi kovitlali po glavi.Bili su tako živi.Užasno I nebesko,sve izmešano u bizarnu zbrku.Bilo je tu silnog nestrpljenja I straha,koji su bili delovi tog tog strašnog sna u kojem stopala ne mogu da se kreću dovoljno brzo…I bilo je tu mnoštvo čudovišta,crvenooki aveti koje su bili utoliko groznije zbog svoje gospodarske uljudnosti.San je još bio jak-čak sam mogla I da se setim imena.Ali najjači,najjasniji deo sna nije bio užas.Anđeo je bio najjasniji.
Bilo mi je teško da ga pustim da ode I da se probudim.Ovaj san nije želeo da bude bačen u skladište za snove kojima sam odbijala da se vratim.Borila sam se sa tim osećanjem dok mi je glava postajala budnija I usredseđivala se na stvrarnost.Nisam mogla da se setim koji je dan u nedelji,ali bila sam sigurna da me nešto čeka,Jackob,ili možda škola,ili posao.Duboko sam udahnula,pitajući se kako da se suočim sa još jednim danom.
Nešto hladno mi je dodirnuo čelo,sasvim meko ga pritiskajući.
Čvršće sam zatvorila oči.Činilo se da I dalje sanjam,a delovalo je neverovatno stvarno.Bila sam tako blizu buđenja…još koji sekund,I nestaće.
Ali shvatila sam da deluje previše svarno da bi bilo dobro za mene.Kamene ruke za koje sam zamišljala da me grle bile su previše realne.Ako pustim da se ovo nastavi,kasnije ću zažaliti.Uz pomireni uzdah,naglo sam podigla kapke da rasteram iluziju.-Oh-dahnula sam,I pokrila oči šakama.
Pa,očigledno sam otišla predaleko.Mora da sam pogrešila što sam dozvolila da mi mašta toliko izmakne kontroli.Dobro,možda ,,dozvolila,, nije bila prava reč.Naterala sam je da imakne kontroli-u suštini sam jurila za svojim halucijama-I sada mi je kvrcnulo u glavi.
Trebalo mi je manje od pola sekunde da shvatim da bih,kad sam već stvarno poludela.mogla baš I da uživam u prividima dok su prijatni.
Opet sam otvorila oči-I Edward je I dalje bio tu,njegovo savršeno lice bilo je na svega nekoliko centimetara od mog.
-Jesam li te uplašio?-Njegov tihi glas zvučao je zabrinuto.
Ovo je bili previše dobro za privid.Lice,glas,miris,sve-bilo je mnogo bolje od davljenja.Prelepi plod moje mašte sa zebnjom je posmatrao kako mi se menja izraz lica.Rožnjače su mu bile crne kao noć,sa senkama nalik na modrice ispod njih.To me je iznenadilo.Edward iz mojih halucija obično su bili sitniji.
Dvaput sam trepnula,očajnički pokušavajući da se setim poslednje stvari za koju sam bila sigurna da je stvarna.Alis je bila deo mog sna.Mislila sam da se vratila onog dana kada sam se skoro udavila…
-Joj,sranje-zakreštala sam.Grlo mi je bilo promuklo od spavanja.
-Šta nije u redu,Bela?
Nesrećno sam se namrštila na njega.Lice mu je bilo zabrinutije nego ranije.
-Mrtva sam,zar ne?-zaječala sam.-Jesam li se udavila.Sranje,sranje,sranje!Ovo će ubiti Čarlija.
I Edward se namrštio.-Nisi mrtva.
-Zašto onda nikako da se probudim?-izazivala sam ga,podižući obrve.
-Jesi budna,Bela.
Odmahnula sam glavom.-Naravno,naravno.To je ono što hoćeš da mislim.A onda će biti još gore kada se stvarno probudim.Ako se probudim,što se neće desiti,jer sam mrtva.Ovo je grozno.Jadan Čarli.I Rene I Jeck….-utihnula sam užasnuta onim što sam uradila.
-Vidim kako mene možeš da pobrkaš sa košmarom.-Njegov kratki osmeh bio je tmuran.-Ali ne mogu da zamislim šta si to ti mogla da uradoš pa da završiš u paklu.Jesi li počinila mnogo ubistava dok me nije bilo?
Napravila sam grimasu.-Naravno da nisam.Da sam u paklu,ti ne bi bio sa mnom.
Glava mi se razbistrila.pogled mi je-nevoljno-na sekund skrenuo s njegovog lica na tamni otvoren prozor,a onda se vratio nazad do njega.Počela sam da se prisećam detalja…I osetila sam kako mi slabašno,neobično crvenilo greje kožu na jagodicama dok sam polako shvatala da je Edward zaista,istinski bio tu sa mnom,I da traćim vreme ponašajući se kao idiot.
-Da li se onda sve ono stvarno dogodilo?-Bilo mi je skoro nemoguće da protumačim san kao stvarnost.Nisam mogla to da pojmim.
-Zavisi.-Edwardov osmeh I dalje je bio napet.-Ako misliš na to da su nas skoro poubijali u Italiji,onda jeste.
-Kako čudno-rekla sam.-Stvarno sam bila u Italiji.Znaš da ja nikada pre nisam bila istočnije od Albukerkija?
Zakolutao je očima.-Možda bi trebalo da nastaviš da spavaš.Pričaš nepovezano.
-Nisam više umorna.-Sve mi je sada postajalo jasno.-Koliko je sati?Koliko dugo sam spavala?
-Nešto posle 1 ujutru.Znači,oko 14 sati.
Protezala sam se dok je on govorio.Bila sam sva ukočena.
-Čarli?-upitala sam.
Edward se namrštio.-Spava.Verovatno bi trebalo da znaš da ovim kršim pravila.Pa,tehnički I ne,pošto je rekao da nikada više ne smem da kročim kroz njegova vrata,a ušao sam kroz prozor…Ali,ipak,namera mu je bila jasna.
-Čarli ti je zabranio ulazak u našu kuću?-upitala sam,a neverica mi se brzo pretapala u bes.
Oči su mu bile tužne.-Očekivala si nešto drugo?
Moje oči su bile gnevne.Nameravala sam malo da porazgovaram sa ocem-možda je ovo bio dobar trenutak da ga potsetim da sam prešla zakonsku granicu punoletstva.Naravno,to nije bilo naročito važno,osim u načelu.Uskoro neće biti razloga za zabranu.Okrenula sam svoje misli ka manje bolnim putevima.
-Kako glasi priča?-pitala sam,istinski radoznalo,ali I očajnički pokušavajući da održim razgovor opuštenim,da zadržim čvrstu kontrolu nad sobom,da ga ne uplašim mahnitom,nagrizajućom žudnjom koja je buktala u meni.
-Kako to misliš?
-Šta da kažem Čarliju?Šta mi je izgovor za nestanak na…uostalom,koliko dugo me nije bilo?-Pokušala sam da izbrojim sate u glavi.
-Samo tri dana.-Oči su m se stisnule,ali ovaj put se prirodnije nasmešio.-Zapravo,nadao sam se da ti imaš neko dobro objašnjenje.Ja nemam ništa.
Zaječala sam.-Sjajno.
-Pa,možda će Alis nešto smisliti-ponudio je ,pokušavajući da me uteši.
I uspeo je.Koga je bilo briga sa čime ću morati da se suočim kasnije?Svaki sekund tokom koga je ovde-tako blizu,dok mu besprekorno lice sija na slabom svetlu brojeva sa mog budilnika-bio je dragocen I valjalo ga je iskoristiti.
-I-počela sam,birajući najmanje važno-mada I dalje izuzetno zanimljivo-pitanje za početak.Bezbedno me je dopremio do kuće I mogao je svakoga trenutka da odluči da ode.Morala sam da ga navedem da priča.Osim toga,ovaj privremeni raj nije bio poput bez zvuka njegovog glasa.-Šta si radio,do pre 3 dana?
Lice mu je istoga trenutka postalo oprezno.-Ništa naročito uzbudljivo.
-Naravno da ne-promrmljala sam.
-Zašto praviš takvo lice?
-Pa…-Napućila sam usne,razmišljajući.-Da si ipak samo san,upravo tako nešto ne bi rekao.Mora da mi ponestaje mašte.
Uzdahnuo je.-Ako ti kažem,hoćeš li najzad poverovati da ovo nije košmar?
-Košma!-podrugljivo sam ponovila.Čekao je moj odgovor.-Možda-rekla sam posle sekunde razmišljanja-Ako mi kažeš.
-Bio sam…u lovu.
-Zar je to najbolje što umeš?kritikovala sam ga.-To definitno ne dokazuje da sam budna.
Oklevao je,a onda je progovorio polako,brižljivo birajući reči.-Nisam lovio hranu…Zapravo sam se okušao u praćenju tragova…u praćenju tragova.Nisam baš dobar u tome.
-Čije si tragove pratio?-zaintrigirano sam pitala.
-Nikoga značajnog.-Reči mu se nisu slagale sa izrazom licaa.Delovao je uznemireno,kao da mu je neprijatno.
-Ne razumem.
Oklevao je.Lice mu je,pod čudnim zelenim odsjajem od svetla sata,bilo imučeno.
-Ja…-Duboko je udahnuo.-Ja ti dugujem izvinjenje.Ne,naravno da ti dugujem mnogo,mnogo više od toga.Ali moraš da znaš-reči su počele da ističu tako brzo,onako kako sam se sećala da ponekad govori tako kada je uznemiren,da sam morala stvarno da se skoncentrišem da ih sve pohvatam-da nisam imao pojma.Nisam shvatao kakav haos ostavljam za sobom.Mislio sam da si ovde bezbedna.Jako bezbedna.Nisam imao pojma da će Viktorija-otkrio je zube kada je izgovorio njeno ime-da se vrati.Priznajem,kada sam je video onaj put,obraćao sam mnogo više pažnje na Jemsove misli.Ali prosto nisam video da ima potencijala za ovakvu reakciju.Da je uopšte ovoliko vezana za njega.mislim da sada shvatam zašto-bila je toliko sigurna u njega,nikada joj nije palo na pamet da bi mogao da doživi neuspeh.Njeno preterano poverenje zamutilo je njena osećanja prema njemu-zbog toga nisam video dubinu tih osećanja,vezu izmedju njih dvoje.
-Nije da postoji ma kakvo opravdanje za to sa čim sam te ostavio da se suočiš.Kada sam čuo šta si rekla Alis-šta je ona sama videla-kada sam shvatio da si morala svoj život da poveriš vukodlacima,nezrelim,prevrtljivim bićima,nAajgore stvari koja postoji pored same Viktorije-uzdahnuo je I bujica reči se na kratak sekund zaustavila.-Molim te,znaj da nisam imao pojma ni o čemu od toga.Muka mi je,muka mi je do srži,čak I sada,kada mogu da vidim I osetim da si bezbedna,u mom naručju.Ja sam najbedniji izgovor za…
-Stani-prekinula sam ga.Zurio je u mene očima koje su odavale da je u agoniji,a ja sam pokušavala da pronađem prave reči-reči koje će ga osloboditi ove izmišljene obaveze koja mu je zadavala toliko bola.Bilo mi je jako teško da kažem te reči.Nisam znala da li mogu da ih izgovorim,a da se ne slomim.Ali morala sam da pokušam to da uradim kako treba.Nisam htela da budem izvor krivice i patnje u njegovom životu.Treba da bude srećan,ma koliko to mene stajalo.
Zaista sam se nadala da ću odložiti ovaj deo našeg poslednjeg razgovora.On će završiti stvari mnogo ranije.
Oslanjajući se na višemesečno uvežbavanje u pokušajima da ostanem pribrana pred Čarlijem,zadržala sam glatko lice.
-Edwardw-rekla sam.Njegovo ime malo me je peklo u grlu pri izlasku.Osećala sam duha rupe koja čeka da se opet širom otvori,čim on nestane.Nisam baš videla kako ću ovaj put to preživeti.-Ovo mora odmah da prestane.Ne možeš tako da razmišljaš.Ne možeš da dopustiš da ti ta...ta krivica...upravlja životom.Ne možeš preuzeti odgovornost za ono što se meni ovde dogodilo.Ništa do toga nije se desilo tvojom krivicom,samo je deo toga kakav život jeste za mene.I ako izletim pred autobus ili šta se već desi sledeći put,moraš da shvatiš da nije tvoj posao da preuzmeš krivicu za to.Ne možeš tek tako da odjuriš u Italiju zato što ti teško pada što me nisi spasao.Čak i da jesam skočila sa one stene s namerom da poginem,to bi bio moj izbor,a ne tvoja krivica.Znam da je u tvojoj...tvojoj prirodi da preuzmeš krivicu za sve,ali stvarno ne smeš dozvoliti da te to odvede u takve krajnosti!Jako je neodgovorno-pomisli ba Esme i Karlajla i ...
Bila sam na ivici da puknem.Zaustavila sam se da duboko udahnem,nadajući se da ću se smiriti.Morala sam da ga oslobodim.Morala sam da se osiguram da se ovo više nikada neće ponoviti.
-Izabela Mari Svon-prošaptao je ,a preko lica mu je prešao jako čudan izaraz.Delovalo je skoro kao da je poludeo.-Zar veruješ da sam pitao Voturijeve da me ubiju zato što sam se osećao krivim?
Osećala sam izraz čistog nerazumevanja na licu.-Zar nisi?
-Osećao se krivim?Izuzetno.Više nego što možeš da pojmiš.
-Onda...šta to govoriš?Ne razumem.
-bela,otišao sam kod Voturijevih zato što sam mislio da si mrtva-rekao je,tihim glasom,gnevnih očiju.-Čak i da nisam nikako bio umešan u tvoju smrt-zadrhtao je dok je šaputao poslednju reč-čak i da nisam bio kriv,otišao bih u Italiju.Naravno,trebalo je da budem pažljiviji-trebalo je direktno da razgovaram sa Alis,umesto da prihvatim od Razali informaciju iz druge ruke.Ali,stvarno,šta je trebalo da pomislim kada je onaj dečko rekao da je Čarli na sahrani?Koje su šanse?
-Šanse...-promrmljao je zatim,rasejano.Glas mu je bio toliko tih da nisam bila sigurna da sam dobro čula.-Šanse su uvek protiv nas.Greška za greškom.Nikada više neću kritikovati Romea.
-Ali i dalje ne razumem-rekla sam.-U tome i jeste cela poenta.Pa šta?
-Molim?
-Pa šta i da jesam mrtva?
Dug trenutak je sumnjičavo zurio u mene pre nego što je odgovorio.-Zar se ne sećaš ničega što sam ti pre rekao?
-Sećam se svega što si mi rekao.-Uključujući i reči koji su negirale sve ostalo.
Prešao je vrhom hladnog prsta preko moje donje usne.-Bela,izgleda da si nešto pogrešno shvatila.-Zatvorio je oči i zavrteo glavom sa poluosmehom na prelepom licu.To nije bio srećni osmeh.-Mislio sam da sam to dobro objasnio ranije,Bla,ne mogu da živim u svetu u kome ti ne postojiš.
-Ja sam...-U glavi mi se zamutilo dok sam tražila odgovarajuće reči.-Zbunjena.-To je bio dobar opis.Nisam uspela da shvatim šta govori.
Zurio mi je duboko u oči iskrenim,ozbiljnim pogledom.-Dobar sam u laganju,Bela,moram da budem.
Skamenila sam se,mišići su mi se zgrčili kao pred udarac.Pukotina u mojim grudima se ustalasala.Bol mi je oduzeo dah.
Prodrmao me je za rame,pokušavajući da olabavi moju rigidnu pozu.-Pusti da završim!Dobar sam u laganju,ali ipak,da mi tako brzo poveruješ.-Trgnuo se.-To je bilo...izuzaetno bolno.
Čekala sam,i dalje skamenjena.
-Kada smo bili u šumi,kada sam ti govorio zbogom.
Nisam dozvolila sebi da se setim.Borila sam se da ostanem samo u danasnjem trenutku.
-Nisi nameravala da se otkačiš od mene-prošaptao je.-Toliko sam mogao da vidim.Nisam želeo to da uradim-činilo se da će me ubiti-ali znao sam da će t,ako te ne ubedim da te ne volim,trebati mnogo duže da nastaviš sa svojim životom.Nadao sam se da ćeš i ti nastaviti,ako misliš da sam ja nastavio.
-Da jednostavno prelomimo-prošaptala sam kroz nepomične usne.
-tačno.Ali nisam mogao ni da zamislim da će biti tako lako!Mislio sam da će biti skoro nemoguće-da ćeš biti toliko ubeđenja u istinu da ću satima morati bezočno da lažem kako bih samo posejao seme sumnje u tvojoj glavi.Lagao sam,i jako mi je žao-žao što sam te povredio,žao zato što je napor bio uzaludan.Žao mi je što nisam mogao da te zaštitim od onoga što jesam.Lagao sam da bih te spasao,ali nije uspelo.Žao mi je.
-Ali kako si mogla da mi poveruješ?Pošto sam ti hiljadu puta rekao da te volim,kako si mogla da dopustiš da jedna reč slomi tvoju veru u mene?
Nisam odgovorila.Bila sam u prevelikom šoku da bih sročila racionalan odgovor.
-Mogao sam da ti vidim u očima,zaista si verovala da te više ne želim.Kako apsurdna,besmislena ideja-kao da postoji način da bih ja postajao bez potrebe za tobom!
I dalje sam bila skamenjena.Reči su mu bile nerazumljive,jer su bile nemoguće.
Opet me je prodrmao za rame,ne jako,ali dovoljno da bi mi zubi malo zazveckali.
-Bela-uzdahnuo je.-Stvarno na šta si mislila!
I tako sam počela da plačem.Suze su se nakupile i onda krenule da mi cure niz obraze.